Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




Slobodan B. Medojević

CRNOGORCI GORNJE JABLANICE

 

Antropogeografska svojstva

Gornja Jablanica, brdsko-planinska regija, nalazi se u južnom dijelu Republike Srbije, izmedu Leskovacko-Niške i Kosovske kotline i u Južnom Pomoravlju. Kao dio Južnog Pomoravlja, ona se nalazi blizu Srpsko-Bugarske granice, a sa jedne strane se direktno naslanja na Kosovo. Najveci dio Gornje Jablanice pripada opštini Medveđa, a manji dio opštini Lebane. Zajedno pripadaju Leskovackom okrugu. Gornju Jablanicu čini 42 naselja, od kojih se veličinom izdvajaju Medveđa i Lebane. Od 42 naselja, Crnogorska su 30, dok sa Crnogorcima Srbi (iz Hercegovine) žive u 3 naselja (Vrapci, Turane i Mrkonje). Crnogorci zajedno sa Srbima i Albancima žive još u 9 naselja (uključujući varošice: Medveđu, Lebane i rudnik Lece. Etnička slika Gornje Jablanice često nameće onaj popularni naziv za ovaj region:"Mala Crna Gora". Po porijeklu stanovništva Gornja Jablanica (u daljem tekstu : G.J.) se jasno dijeli na: zapadni i jugozapadni dio-gotovo isključivo Crnogorski ; istocni dio-Srpski i središnji i jugoistočni dio-Albanski. Ova podjela prema etničkom principu bila je validna do sredine XX vijeka, čak i pored masovne kolonizacije koja je preselila veliki broj porodica iz G.J.-uglavnom Crnogorskih u Vojvodinu: u Srpski Miletić (206 domacinstava), Ratkovo, Kovin, Zemun, Rumu, Odžake, Inđiju... Remećenje etničke slike G.J. uslijedilo je krajem pedesetih godina XX vijeka, kada počinje masovnije migriranje stanovništva iz manjih u veća-gradska naselja. Ovaj posljednji migracioni talas trajno je promijenio etničku sliku G.J., Crnogorci istina u manjem broju, još uvijek na ovom prostoru, prema svim poslijeratnim popisima stanovništva čine znacajan procentualni udio u ukupnom stanovništvu G.J.

Povijest

Povijest G.J. je burna, kao i uostalom čitavog Balkana. Mi se ovdje nećemo upuštati u analizu dalje prošlosti. Našu analizu fokusiraćemo na period od kraja XVII vijeka.

Velika seoba Srba 1690 godine dovodi do rapidnog pada broja stanovnika G.J. , koja je do tada bila naseljena (većinskim) Srpskim stanovništvom. Nepunu deceniju po Velikoj seobi Srba, teritoriju G.J. naseljavaju Albanske porodice, koje vec krajem XVII vijeka masovno zaposijedaju ovu regiju-šireći se uglavnom sa Kosova na sjever. Nepuna dva vijeka Albansko stanovništvo (uz mali broj Srba i Roma) čini najbrojnije stanovništvo G.J.! Izbijanjem Drugog srpko-turskog rata 1877-1878 Kneževina Srbija uz žilav otpor Gornjojablaničkih Albanaca osvaja G.J. u okviru završnih operacija za oslobadanje Južne Srbije, krajem januara 1878 godine. Albansko stanovništvo masovno napušta teritoriju G.J. povlačeći se ka jugu-ka Kosovu (Turskoj). Tijekom 1878 godine G.J. je ponovo praktično ostala bez stanovništva! Kao granični prostor prema Kosovu (Turskoj), potreba njenog naseljavanja prevashodno radi zaštite novouspostavljene granice bila je izrazito velika! Srpska vlada odmah po oslobođenju donosi:"Privremeni zakon o uređenju oslobođenih predjela". Na osnovu tih propisa obrazovane su "Uprave" (privremene vlasti-sreskog tipa), na čelu Uprava bili su vladini izaslanici kao privremeni "Upravitelji". G.J. je podpadala pod Upravu Leskovačku. Uprava je po nalogu vlade izvršila popis stanovništva i utvrdila: da na teritoriji G.J. živi 1490 lica od cega 383 "Arnauta". Popisom su bili obuhvaćeni vec doseljeni Srbi iz bliže okoline i iz udaljenih mjesta. Sanstefanskim Ugovorom praktično je verifikovan status G.J. u okviru Kneževine Srbije. Berlinskim ugovorom je G.J. jasno separirana od Turske, preciznim određivanjem granice, koja je i obilježena koncem 1879. godine.

Crnogorci u Jablanici-doseljavanje

Prvi Crnogorci pojavljuju se kao doseljenici u G.J. kao dobrovoljci iz čuvene Specijalne dobrovoljačke jedinice koja je bila pod komandom vojvode Maša Vrbice, koji je kao vojni zastupnik Crne Gore pri Srpskoj Vrhovnoj komandi formirao dobrovoljački Kor još 1876. godine. Kor je tada brojao oko 600 boraca, od kojih je jedan broj bio iz Crne Gore. Dobrovoljci su sticali pravo na naseljavanje uz "Svjedodžbu" potpisanu od komandanata jedinice, u kojoj se dobrovoljac borio. Koristeći ovo pravo, prvi Crnogorci vec 1879. godine naseljavaju opustjelu G.J.! Vraćajući se u zavičaj, oni su aktivno agitovali kod sunarodnika, predočavajuci im prilike za naseljavanje u Srbiji! U zavisnosti od političkog trenutka, njihovo agitovanje je nailazilo nerijetko na osudu: kod plemenski kapetana i kod drugih organa vlasti u Kneževini Crnoj Gori. U cilju što hitnijeg naseljavanja G.J. sredinom 1879. godine knez Milan Obrenovic se obraća pismom knjazu Nikoli I Petroviću, u kome ga moli "kao što brat moli brata" da mu pošalje oko hiljadu porodica radi naseljavanja u novooslobođene krajeve...! Iz pisma kneza Milana uočava se snažna želja i potreba da se granični pojas prema Turskoj što bolje i čvršće obezbijedi. Knez Milan je po svemu sudeći znao za vec pokrenut proces preseljavanja stanovništva u okviru sprovođenja agrarne reforme u Crnoj Gori, poslije oslobođenja Crnogorskih istorijskih teritorija, ali i izraženu želju Crnogoraca za što boljim ekonomskim situiranjem, jer je agrarna prenaseljenost, siromaštvo i mnoštvo drugih okolnosti praktično "tjeralo" Crnogorce iz matice. To najbolje ilustruje raspis Ministarstva inostranih dijela, na čelu sa vojvodom Mašom Vrbicom u kome se plemenski kapetani obavještavaju o mogućnostima za izdavanje pasoša "koji gođ potraži i želi ići u svijet, bilo trgovinom i šetnjom ili dranja radi ". U pasoškoj knjizi, vođenoj od 14.marta 1879 godine, jasno se očitava masovnost migracije Crnogoraca. Od proljeća do jeseni 1879 godine za Srbiju je izdato 900 pasoša od toga 810 porodičnih! Iz navedenih materijala ne može se utvrditi da li su svi iseljenici usmjeravani prema jugu Srbije. Nesumnjivo je da je najveći broj Crnogoraca naselio Gornjojablanički, Toplički, Kosanički, Dobrički i Prokupački region, što kasnija korespodencija dvije države dobrim dijelom potvrđuje. Crnogorci su za razliku od drugih kolonista dolazili organizovano, u grupama po više desetina porodica. Njihovo preseljavanje odvijalo se u talasima. Prvi talas Crnogoraca (1879-1882) kretao se zaobilaznim putem: od Šćepan polja preko Bosne (Austrougarske), prelazeći granicu kod Mokre Gore, krećući se tada ka jugu, do granice sa Turskom, dakle do rečnih regiona. U međuvremenu, 1880 godine Državna komisija (Srbije) primenjujući donešeni Zakon o naseljavanju na terenu reguliše posedovne odnose, često samo pravno verifikujući postojeće stanje!

Period i intenzitet doseljavanja

Godine 1879. u G.J. živi 35 Crnogorskih porodica (uključujući i one "dobrovoljačke"); 1886 godine doseljeno je 13 porodica, a odseljene su dvije; 1888 godine doseljena je 81 porodica, nije odseljena nijedna; 1889 godine doselilo se 707 porodica, a odselilo se 188 porodica (odseljenim porodicama se smatraju one koje su odselile u susjedne regione ili se vratile u Crnu Goru). Pretpostavlja se da se u G.J. naselilo ukupno 3200-3800 Crnogoraca. (U isto vrijeme u Kosanički, Prokupački i Dobrički srez doseljene su ukupno 772 porodice iz Crne Gore, a odseljene su 222 porodice, što znači da je ostalo 550 porodica sa 2700-3200 Crnogoraca)! Veći useljenički talas uslijedio je 1904, 1905 i 1906 godine. Godine 1904. naselile su se 252 porodice u Jablaničkom, Kosaničkom i Prokupačkom srezu. Godine 1905. naseljeno je u Jablaničkom srezu 1138 lica. Godine 1906. u sva tri navedena sreza naseljena su ukupno 2803 lica, od čega najmanje polovina u Jablaničkom srezu, dakle, za samo ove tri godine u G.J. je iz Crne Gore naseljeno: 2800-3100 lica. Za useljavanje iz Crne Gore postojale su nerijetko i zabrane u intervalima od po nekoliko godina (1882-1889, 1892-1896, 1906-1912) ili je useljavanje bilo znatno otežano (1898-1903). Tih godina vraćane su sa granice brojne grupe Crnogorskih doseljenika. Zabrana useljavanja u Srbiju 1883 godine bila je direktno vezana za međudinastički-međudržavni-politički sukob Crne Gore i Srbije! Povod tome je bilo vjenčanje knjeginjice Zorke, šćerke knjaza Nikole I Petrovića i Petra Karađorđevića! Međutim, pojedinačna naseljavanja G.J. iz Crne Gore nijesu prestala čak do kraja Prvog Svjetskog rata!

Politički emigranti iz Crne Gore

Najpoznatiji politički emigranti iz Crne Gore koji su se doselili na jug Srbije i u G.J. su: serdar Jole Piletić i vojvoda Peko Pavlović. Pored njih značajna imena tog vremena predstavljali su Žarko Lješević vojvoda iz Pive, Krsto Turudija, brigadir i Blagota Turčinović, oficir Crnogorske vojske, zatim Radoje Kontić iz Pješivaca, Radoje Plavšić iz Vasojevića. Tu se obreo i Sava Ivanović, raniji dvorski oficir knjaza Nikole I kasniji "čuveni" pisac insinuiranog-propagandnog antidinastičkog spisa: "Nekoliko krvavijeh slika iz vladalačkog doma Petrovića-Njegoša", njemu se 1890 godine pridružio njegov brat Marko. U Lebanu jedno vrijeme boravi knjažev opozicionar Tomo Orahovac iz Kuča. Miloš Radović, sudija Velikog suda Crne Gore, na Cetinju, takođe je boravio u G.J. kao i mnogi nepobrojani manje poznati Crnogorci, koji su zbog svog antidinastičkog, kasnije anticrnogorskog stava bili obilato nagrađivani za službu srpskim vladarima iz dinastija Obrenović (naročito) Karađorđević.

Život u novom zavičaju na nemirnoj granici

Naseljenici iz Crne Gore su u G.J. otpočeli život u savardacima i zemunicama, da bi ubrzo vrijedne ruke kolonista izgradile prve kuće i karaule. Crnogorci naviknuti na život u opasnostima, brzo su na nemirnoj granici zasnovali novi dom. Bavili su se uglavnom poljoprivredom: stočarstvom, ratarstvom i voćarstvom. U stalnom ratu na granici stasavali su novi heroji, stvarala se nova Crnogorska epika, novi Crnogorski nukleus. Trgovina je bila relativno nerazvijena, jer osnovni trgovački artikli Crnogoraca iz G.J. su bili mlječni proizvodi, rakija, ređe stoka, med i ostali prehrambeni artikli. Težak život je ove gorštake učinio prekaljenim ljudima. Hrabrim ratnicima, život je nametnuo i ulogu vrijednih poljoprivrednika, trgovaca, zanatlija...O životu na granici, ratovima, ustancima, ljudima koji su braneći granicu prema Turskoj branili Srbiju-svoju novu domovinu, napisane su mnoge značajne knjige, studije, novinski napisi...Teško je ne napraviti nepravdu, a istaći bilo kojeg Krstaša (popularni naziv za Crnogorce-graničare), bilo kojeg umjetnika, naučnika, vojnika, radnika...Iz upravo navedenih razloga, trudićemo se da kroz njihova dijela prikažemo njihovu veličinu!

Animozitet, posrbljavanje prema Crnogorcima

Još u jeku doseljavanja Crnogoraca u G.J. mogli su se čuti neprijatni "prijedlozi" o rješavanju "Crnogorskog pitanja" u Srbiji. Što je njihovo prisustvo bilo veće, animozitet je bio veći kod domorodačkog-srpskog stanovništva. Nije bilo rijetko čuti "da su Crnogorci u Srbiju došljaci i da ih treba proterati iz Srbije", te i takve izjave davali su čak i poneki narodni poslanici, što je natjeralo Crnogorce da sa delegacijom od 100 uglednih domaćina zatraže prijem kod (tada već) kralja Milana Obrenovića, da bi se zaštitili od sve većih i češćih uvrijeda. Kralj Milan ih je primio i dao im uvjeravanja da će ih zaštititi i da te nemile riječi nisu riječi zvanične Srbije. Drugi put su se Crnogorci "pobunili" zbog loših uslova i nebrige za opskrbljivanje graničara "krstaša" vatrenim oružjem kojim bi (se) uspješnije branili granicu. U Prokuplju su iako skrajnuti na "dobar puškomet" od Kralja koji je obilazio jug Srbije, uspjeli glasnim dovikivanjem skrenuti pažnju na sebe i izložiti problem koji je zahtjevao hitno riješenje. Kralj je primio izaslanika krstaša i udovoljio njegovom zahtjevu!

Asimilacija Crnogoraca počinjala je odmah na granici prilikom prelaska u Srbiju. Često su srpski pisari mijenjali prezimena naseljenicima, izvodeći ih tako iz nadimaka naseljenika, upisujući ih u pasoše!To je bila vrlo česta pojava na graničnom prijelazu na Javoru. Sličan način asimilacije Crnogoraca primenjivao je i Prekopčelički pop Petar Cvetković! Crnogorci su često dovodili svoje svještenike iz Crne Gore, dugo insistirajući na pravu da sami dovode svještena lica iz matice!

Crkva, prosvjeta

Crnogorci su po doseljenju u G.J. koristili za službu Božju crkvu Svetog oca Nikolaja u Prekopčelici, gdje je Paroh Petar Cvetković skoro 10 godina vjenčavao doseljenike, krštavao njohovu djecu mjenjajući im prezimena! Osim crkve u Medveđi koju su podigli starosjedioci i naseljenici koji su tu naseljeni do 1887 godine Crnogorci su u G.J. podigli crkve u naseljima: Bučumetu (1895), Tularu(1902), Gajtanu(1907) i Sijarini. Sve one su podignute od dobrovoljnih priloga stanovništva. Crnogorci su među sobom imali i naseljenike-svještenike: Petra Popovića i Vasa Vukićevića koje su Crnogorci željeli za mjesne parohe, što ih je posrestvom posredovanja Srpskog načelnika iz Lebana Milutina Ilića kod ministarstva narodne privrede, a na preporuku mitropolita Mihaila, ministar prosvjete postavio je ove svještenike za mjesne parohe (s redovnom platom) u Gornjojablaničkim Crnogorskim selima Sijarini i Tularu. Mještani su bez znanja vladike, doveli sa Žabljaka iz Crne Gore popa Petra-Perka Šaulića, pošto su 1907 godine u Crnogorskom selu Gajtanu podigli crkvu. Jedno vrijeme je u Gajtanu i okolini boravio arhimandrit manastira Dobrilovina Mihailo Dožić. Najstariji Crnogorski sakralni spomenik je krst iz Sponca podignut krajem XIX vijeka oko koga su se okupljali o litijima i na zborovima! Ovaj krst je oštećen za vrijeme I svjetskog rata od strane Bugarske okupacione vojske.

Prva škola je podignuta 1880 godine u Bošanjcu. Molbe doseljenika su dugo bile uzaludne, tako da je tek ukazom ministra prosvete i crkvenih pitanja Dr. Vladana Đorđevića 1888 godine počela sa radom škola u Medveđi. Godine 1890. otvara se škola u Sijarini za Albance. U ostalim većim naseljima G.J. škole se uglavnom otvaraju početkom XX vijeka. Iako relativno kasno, Gornja Jablanica je razvila prosvjetu, iznjedrivši veliki broj visokih intelektualaca. Rijetko koja brđanska regija u Srbiji može se pohvaliti tolikom brojem intelektualaca.

Umjesto rezimea

Vrlo je teško, gotovo nemoguće, u formi novinskog napisa sublimirati jednu tako "mladu" povijest jednog tako kompleksnog kraja, kakva je Gornja Jablanica. Obuhvatiti sve segmente života naseljenih Crnogoraca: njihovu bogatu-prebogatu povijest, koji su stvorili od prelaska granice sa Srbijom, kroz graničarsku službu kao "krstaši", kroz oba Balkanska rata, I i II svjetski rat-nemoguće je! Nemoguće je obuhvatiti sve sudbine ovih gorštaka, svu slavu koju su pronijeli svijetom i kao graditelji svojih crkava i škola-kao humanisti;umjetnici, književnici, sportisti, vojnici,intelektualci-akademski građani. Gornja Jablanica je Crnogorska oaza koja ne smije biti zaboravljena. Ona je živi spomenar Crnogorske duše-koja je ugrađena u svaki kamen Gornje Jablanice. Ovo je skromni pokušaj da segmentirano dočara ljepota povjesti jednog "Crnogorskog" kraja Srbije, treba shvatiti kao poziv: da se G.J. nikada ne zaboravi!

Dolje navedena korišćena literatura pomoći će svim istraživačima da prošire svoje znanje o Gornjoj Jablanici i da G.J. zauvjek ostane najveći spomenik Crnogorstva u Sbiji što je i krajnji cilj ovog skromnog napisa.

Literatura

 

  1. Dobrosav Ž. Turović, "Gornja Jablanica-kroz istoriju" Beograd 2002.
  2. Dobrosav Ž. Turović, "Gornja Jablanica-ljudi i vrijeme" Beograd 1998.
  3. Milorad Vasović, "Gornja Jablanica-geografska svojstva" Beograd 1998.
  4. Đoko Pejović, "Iseljavanja Crnogoraca u XIX vijeku" Istorijski institut NR Crne Gore, Titograd 1962.
  5. Mita Kostić, "Iseljavanje Crnogoraca u Srbiju 1889 godine" Glasnik etnografskog instituta SAN, II, III, Beograd 1957.
  6. Trebješanin Radoš, "Naseljavanje Crnogorskog stanovništva u Jablanici i Toplici od 1880 do 1906 godine" Leskovački zbornik, SV XIX i Leskovac 1979.
  7. Trifun Zonjić, "Razvoj školstva u Jablanici" (1878-1968) Leskovac 1970.
  8. Đorđije Đoko Pejović, "Uzroci masovnog iseljavanja stanovništva iz Crne Gore" (1878-1916), "Istorijski zapisi", knj. XIX, Titograd 1962.


ЦРНОГОРЦИ ТОПЛИЦЕ

Да да Бог и неђеља млада краљ Никола Топлицом да влада – народна пјесма Црногораца Топлице.

Антрополошко је немогуће као ни антропогеографски и повјесно раздвојити Горњу Јабланицу (коју смо приказали у прошлом броју “Огња”) од Топлице. Географска граница између ова два региона тешко је уочљива. Неслагања научника о западној граници Топлице су толико изражена, да се слободно може казати да граница између ова два региона не постоји! Топлице је регион смјештен у јужном делу Републике Србије. Топлицом се сматра долина дуж корита ријеке Топлице, која извире испод највишег врха Копаоника и тече с незнатним промјенама према истоку до свог ушћа у Јужну Мораву, недалеко од Ниша. Долина се налази између Јастребца – на сјеверу, Пожара и Копаоника – на западу, Ђака, Соколовице, Арбанашке планине, Видојевице и Пасјаче – на југу. Косанички регион у ширем смислу припада топличком, тако да ће мо га приказати несепаратно. У административном смислу, Топлица обухвата данашње општине : Куршумлија, Прокупље и Блаце. Њихове административне границе се у доброј мјери поклапају са географским границама Топличког региона.

Повјест Топлице је тешко раздвојити од повјести Горње Јабланице. Овдје се не нећемо поново посебно освртати на повијесне прилике...Повјест Топлице на коју ће мо фокусирати ову анализу односи се на период досељавања послије Другог српско – турског рата, када је читав југ Србије опустјео! Повлачењем Албанаца, Черкеза, Турака и осталих несрба Топлица је постала небрањена територија Србије! Гранични појас према Турској било је потребно обезбједити становништвом које би било у стању (као и у Горњој Јабланици) да поред уобичајених животних и радних активности, активно брани границу Србије према Турској.

Ради насељавања (И) Топлице, Србија 1880. године доноси Закон о насељавању. Законом су били регулисани услови насељавања. У члану 1. поменутог Закона каже се да насељеници треба да су људи “који се занимају земљорадњом или каквим занатима неопходно потребним за сеоско становништво”. У члану 5. стоји да насељеници добијају по 4 хектара земље, ако је кућна задруга, на сваку мушку главу у задрузи старијој од 16 година, још по 2 хектара. Занатлије добијају још по 1 хектар земље поред окућнице, као и грађу за кућу бесплатно, у државној и општинској шуми. Према члану 6. првих 15 година насељеник ужива само земљу , а послије тога времена она прелази у његову својину. По члану 7. се ослобађа свих државних пореских терета земље за 3 године (општинских не) ; насељеници се ослобађају службе у стајаћој војсци за 5 година, а у народној за 3 године.

Због црногорско – српских односа који су због међудинастичког спора били озбиљно угрожени, све до абдицирања са пријестола српског краља Милана у корист малољетног сина Александра, насељавање Црногораца у Србију било је често забрањивано. Краљ Милан је забранама насељавања Црногораца у Србију (Топлицу) озбиљно угрожавао њихову егзистенцију у Црној Гори. Не може се казати да то није чинио “ свијесно ” , јер је стварање негативне политичке климе у Црној Гори заправо штетило књазу Николи I Петровићу – тада “противнику” краља Милана Обреновића. Насељавање Црногораца у Србији (Топлици), поред појединачних и досељавања у мањим групама, било је најинтензивније 1889. године! Промјеном суверена, доласком на пријесто Александра Обреновића у Србији је владало намјесништво у коме је главну улогу имао Јован Ристић, вођа либерала. Таква нова политичка клима у Србији отворила је простор за нову “еру” у црногорско – српским односима.

Црногорска Влада, под притиском великог броја емиграната који су из економских разлога жељели насељавање у Србији, а и због низа сушних година, обраћа се српској влади да се дозволи организовано насељавање Црногораца у Србији.

Захтјев за насељавање Црногораца у Србији потписао је заменик министра иностраних дјела Гавро Вуковић у коме је образложена потреба, проблеми и узроци исељавања Црногораца у Србију. На захтјев црногорске Владе, српска Влада је одговорила позитивно. Црна гора је одмах приступила преговорима са Портом и Аустроугарском о дозволи и могућностима преласка насељеника преко њихових територија.

Српска Влада је дозволила (1889) досељавање 6.000 људи. Црногорци су у Србију одсељавали у четири групе.

Прву групу је чинило 1.800 људи – 570 одраслих мушкараца, око 500 жена и око 800 ђеце. Ова група је путовала правцем : Левер Тара – Губаче – Потрлица – Нова Варош до Јавора гђе су их прихватили представници српских власти.

Другу групу која је чинила око 2.000 људи сачињавало је : 574 одраслих мушкараца, око 500 жена и око 900 ђеце. Друга група је путовала правцем : Беране - Бијело Поље – до Сјенице.

Трећу групу чинило је око 1.600 људи – 500 мушкараца, 500 жена и ђевојака и 600 ђеце. Они су путовали правцем : Тара – Пљевља – Пријепоље.

Четврту групу чинило је око 1.500 људи.

Преко Пљеваља 1889. године прешло је у Србију око 5.400 људи, а преко Берана и Пријепоља око 1.750.

Прве двије групе населиле су Топлички регион у сливу Косанице, десне притоке Топлице. Породице су насељаване по насељима према претходно утврђеном распореду.

Трећа група је према плану, требала да насели Косаницу али је због попуњености усмјерена за Лесковац и одатле у Горњу Јабланицу.

Четврта група је због проблема са смјештајем подјељена у више група и насељена : прва група (20 породица) Чачак и Краљево; друга је остала у Крушевцу (40 породица); трећа је смјештена у Топлици у Прокупљу (120 породица); четврта у Лесковцу (55 породица).

Многе црногорске породице нијесу се навикле на нови завичај, тако да се од 757 црногорских породица из Јабланице вратило у Црну Гору 195, а од 585 из Топлице отишла је 221. Осим у Црну Гору многе породице су се расјелиле по Србији. Прва и друга генерација Црногораца у Топлици се у већем броју задржала, док се трећа и четврта у великом броју раселила у велике индустријске центре широм Србије. Црногорци који су населили нарочито Рубни крај Топлице, према југу, формирали су својеврсну “црногорску енклаву” – низ црногорских села која и данас постоје. Црногорци су од 1889. године “запосјели” јужни и југозападни обод Топличке котлине са сливовима Косанице и Бањске реке и подручја од Копаоника до Белољина и Косе која раздваја слив Драгушке и Јошаничке реке. Касније економске и друге прилике условиле су “ширење” Црногораца из правца југа Топлице ка сјеверу! Развојем индустрије велики број црногорских села опустио је. Становништво је у потрази за образовањем и запошљењем масовно емигрирало у веће центре широм Србије. Наравно, Аграрна реформа и колонизација спровођен ау периоду од 1945 – 1948 није заобишла Топлички округ. Велики број породица из Топлице насељава у Бачку у Парабућ, који касније добија име Ратково – по народном хероју Ратку Павловићу (потомку топличких Црногораца). У укупном становништву Раткова (Парабућа) по насељавању Топличани су чињели 80% становништва! Припадност црногорском народу никада није била заборављена како у Раткову тако и у Топлици. Само у општинама Прокупље и Куршумлија (1971. године) је живјело 3.050 Црногораца.

Резиме

Овим текстом била нам је намјера да на што сликовитији начин прикажемо један мали сегмент особености Топличког региона у односу на сусједну Горњу Јабланицу. Пошто је, како смо навели “немогуће” раздвојити Топлицу од Горње Јабланице да би смо избјегли понављање података из области које смо обрадили у прошлом броју “Огња” у тексту о Црногорцима у Горњој Јабланици, овдје смо навели само најеклатантније специфичности.

За све оне које наше “таксативно” набрајање података о насељавању Топлице ( и Горње Јабланице) Црногорцима није у потпуности задовољило у смислу обима информација прилажемо списак коришћене литературе за који сматрамо да ће засигурно задовољити жељу за информацијама из областо повјести, етнологије, антропогеографије и сличних научних дисциплина!

Литература :

 

  1. Добросав Ж. Туровић, Горња Јабланица – људи и време, Лесковац, 2004.
  2. Добросав Ж. Туровић, Горња Јабланица кроз историју, Београд, 2002.
  3. Милорад Васовић, Горња Јабланица-географска својства, Београд, 1998.
  4. Др Вујадин Б. Рудић, Становноштво Топлице, САНУ, посебна издања, књига 17, Београд, 1978.
  5. Илија. Радуловић, Црногорци у Топлици, Гласник цетињских музеја, бр.1, Цетиње,1968.
  6. Мита Костић, Исељење Црногораца у Србију 1889., Гласник Етнографског института САН, књига II , III , Београд, 1953/54.
  7. Ђоко Пејовић, Исељавање Црногораца у XIX вијеку, Историјски институт НР Црне Горе, Титоград, 1962.
  8. “ Насељавање Црногораца у Топлици ” , Глас Црногорца, бр.50, децембра 1889., Цетиње.
  9. Требјешанин Радош, Насељавање црногорског становништва у Јабланици и Топлици од 1880 до 1906 године, Лесковачки зборник, СВ XIX и Лесковац 1979.
  10. Трифун Зоњић, Развој школства у Јабланици, (1878 – 1968) Лесковац 1970.
  11. Ђорђије Ђоко Пејовић, Узроци масовног исељавања становништва из Црне Горе, ( 1878-1916), Историјски записи, књ. XIX , Титоград 1962.


ЦРНОГОРЦИ ПЕТРОВОГ СЕЛА (КОД КЛАДОВА)

Повијест црногорског народа испреплетана је сеобама. Масовност миграција Црногораца кроз нововјековну повјест – нарочито, зависила је ријетко од жеље Црногораца за промјеном животног простора, а врло често, готово по правилу од социо-економског статуса становништва. Крвна освета тијеком XVIII и XIX вијека као разлог сеоба полако нестаје. Рат, похаре од стране Турака и сушне године “ производиле ” су мигрантске масе које су прелазиле и стотине километара у разним правцима неби ли нашле нови животни простор са сигурнијом егзистенцијом. Тако je тијеком XVII вијека настала прва црногорска дијаспора – Перо у Истри у Хрватској – наговјештавајући тако вријеме које долази... Два вијека касније, “ гладне ” године раселиле су на стотине црногорских породица у правцу данашње Србије, Босне, Хрватске, па чак и Албаније, Бугарске, Турске и Мађарске...

Према расположивој евиденцији, број Црногораца од почетка па до педесетих година XIX вијека који се населио у Србији – која је била најчешћа дестинација црногорских колониста био је врло симболичан! Од 1853 – 1878 године, дакле за 25 година, из Црне Горе у Србију је пријешло 8141 Црногораца. Они су се углавном раселили по читавој Србији, концетришући се углавном на просторима западне Србије и великом дијелу Шумадије. Касније миграције биле су масивније, што смо описали у претходна сва написа о Црногорцима Горње Јабланице и Топлице. Једна сеоба Црногораца чији живи бијег је Петрово Село код Кладова у Србији заправо је најсвијетлији примјер, иако по много чему типичан, сеобе црногорког народа из Црне Горе у правцу Србије. Ово насеље заправо је најстарија црногорска оаза у Србији која се очувала више од 150 година!

- Повијесни тренутак и пресељење у Србију

Три узастопне “ гладне ” године биле су 1845., 1846. и 1847. година што је натјерало десетине породица из “ старе ” Црне Горе на исељење, углавном у правцу Србије. За 1847. годину сматра се да је била најтежа у читавом XIX вијеку! Тако је 1847. година из 5 племена пут Србије пошло 70 породица са 389 чланова у намјери да се у Србији трајно настани. Српске власти им нијесу одмах дозволиле улаз у земљу. Тако да је Мокрогорски Карантин маја мјесеца 1847. године постао својеврсни сабирни центар ових унесрећених људи. Интервенцијом Његоша и Симе Милутиновића код Илије Гарашанина и А. Петронијевића, молбом да не дозволи “ да се толики људи муче на граници, већ да им се одреди мјесто ђе се могли населити ” ! Иако уласком без дозволе ове групе, међу којима је било и око 100 наоружаних људи, почетком јула мјесеца коначно је одлучено да се ови насељеници упуте у Крајински округ. Из Ужица је тако средином јула ова група кранула на одредишта по читавој Србији – по разним окрузима – углавном Шумадије. Од 70 породица, колико је пријешло границу само је 48 породица кренуло у Крајински округ! У Зајечар ће стићи 2. августа 1847. године. Од ове групе остаће само 9 породица са 51. чланом, које ће прво организовано и плански доћи у Кладово! Године 1854. из Катунске и Ријечке нахије прист i гло је још 9 породица такође у Кладово. Процес досељавања појединачних и групних, самим тим и увећавање црногорске досељеничке масе у реону Кладова није престао до краја XIX вијека.

- Од Кладова до Петровог Села. (становништво број и структура)

Црногорски колонисти пристигли до 1854. године нијесу се могли прилагодити животу у кладовској равници, те су од кнеза Александра Карађорђевића затражили нову локацију подно Милоча која их је подсјећала на Црну Гору. Код кнеза Александра делагацију су предводили Милоје Петровић (брат Вељка Петровића) и поп Јоко Ломпар. Кнез им је омогућио дајући сагласност пресељење, те су се Црногорци већ 1854-1855 населили из кладовске околине у подножје Мироч планине око потока Косовице ђе су формирали ново насеље које су прво назвали Ново Село! Насеље је било ушореног типа са искључиво црногорским становништвом! Пописом 1863. године у Петровом Селу пописано је 82 домаћинства са 324 становника. Три године касније, 1866. године било је 95 домова! Пописом 1884. године насеље је бројало чак 133 домаћинства! По овом попису 112 породица биле су црногорске, 5 породица биле су поријеклом из Херцеговине, док је 16 породица (око12%) било из околних насеља, углавном Влаха и Срба. Најбројнији су били Црногорци из Катунске нахије, од којих су најбројнији Његуши и Озринићи. Послије наведених највише је било Цеклињана: Косјера и Ломпара.

Број становника Петровог Села повећавао се све до Другог свјетског рата. Тако је према попису из 1924. године било 165 домова док ће 1940. године (према сјећању савременика) бити 297 кућа. На Србе и Влахе отпадала је 41 кућа. Године 1948. у Петровом Селу забележене су 252 куће са 1222 становника, да би 1961. године у 225 кућа живјело 1144 становника. Рапидан пад (као тренд тог времена у Србији) бјележимо 1971. године када се село смањујена 130 кућа са 589 становника; 1981. године остаће 108 кућа и 337 становника; док попис из 1991. године доноси још поражавајући податак: у Петровом Селу “ остало ” је 78 кућа и 225 становника. Аграрном реформом и колонизацијом у Војводину је одсељено од 1946-1947. 28 породица и то у Вршац 4, Белу Цркву 23 и у Ковин 1. Касније је у Војвидину, махом у потрази за послом дошло још десетак породица и око 40 појединаца.

У најновијем периоду релевантни подаци нам ” одгонетају ” нестанак Петросељана. Они су индустијализацијом пресељени углавном у Кладово (320 породица), Београд (приближно као у Кладову) док је у осталим градским срединама: Неготин, Зајечар, Бор,... тај број много мањи.

- Тековине ...

Петросељани су аутентично сачували црногорски језик и осјећај припадности црногорском народу! Нијесу остали дужни ни домовини - Србији. Крварили су у ратовима Србије са: Бугарском и Турском у XIX вијеку и у свим ратовима XX вијека почевши са Балканским ратовима преко Првог свјетског рата па све до Другог свјетског рата. Петросељани су 1973. године подигли у спомен свих погинулих суграђана споменик са мотивом младог црногорског ратника. Цркву никада нијесу подигли?! Разлози за то нама су непознати. Божју службу су вршили у цркви у селу Манастирици у близини Петровог Села. Специфично је и то да су Петросељани – Црногорци одбијали до средине 60.-тих година XX вијека мијешање са не Црногорцима приликом склапања брака. Одлазили су у Топлицу или Јабланицу а нарочито Црну Гору како би пронашли животног сапутника. (Сличан се обичај цувао и у Пероју – Истра – Хрватска). Занимљиво је да је на грбу Петровог Села: крст на коме је аплициран штит на лијевој половини штита на бјелом пољу аплициран крст са четири огња- дио српског грба, док је на десној страни на црвеном пољу аплициран златни црногорски лав – део црногорског грба!

Резиме:

О Петровом Селу, о животу људи у њему, начину привређивања нијесмо се посебно осврнули, јер се и у овом случају човјек прилагодио природи и њеним чудима. Обичаји и трдиција жива је и дубоко укоријењена у сваком Петросељану. Црногорство које су у себи сачували, само по себи сачувало је и традицију и националну свијест; зато је коријен црногорста Петросељана чврст и зато је и овог пута сувишно говорити колико је, колико гођ то било неуобичајено Црногортво дијаспоре јако ако се правилно негује! Петросељани су примјер како се не заборавља оно што је завјет предака и заклетва потомака!

И овог пита прилажемо списак литературе за све оне који се желе више упознати и са овим “ перојем ” у Србији .

Литература:

  • Спасоје В.Богдановић, “ Петрово Село и перосељани у историји и традицији ” , Београд, 1998.
  • Ђорђе М.Драговић, “ 150 година Петровог Села на источним ободима Мироч планине ”, Бор , 1998.
  • Др Мирко Барјактаревић, “ Петрово Селу и живот у његових становника ” , Гласник етнографског музеја, 22-23, Београд, 1960.
  • Др Видосава Николић Стојанчевић, “ Петрово Село као једно од жаришта колонизацијоних и миграционих процеса у источној Србији у другој половини XX вијека ” , Зајечар, 1965.
  • Јован Дујовић, “ Црногорци на Мироч планини и у Топлици ” , Вечерње новости Београд од 4.-20. септембра, 1987.
  • K оста Јовановић, “ Неготинска Крајина и Кључ ” , Београд, 1940.