Драшко Шћекић
ПУТУЈУЋИ ЦРНОМ ГОРОМ
(одломци)

ДРАШКО ШЋЕКИЋ, писац ове књиге, рођен је 21. септембра 1931. године - Беране, Црна Гора. Основну школу и нижу гимназију учио је у родном мјесту, а учитељску у Бањалуци и Травнику. Дипломирао је на Факултету политичких наука у Сарајеву. Неколико година службовао је као учитељ у селима источне и централне Босне, а од 1958. до 1976. живи и ради као новинар и књижевник у Сарајеву. Почетком 1977. долази у Подгорицу, тадашњи Титоград, гдје сада живи и ради.

У свијет књижевности ушао је кроз врата анонимних књижевних конкурса:

Године 1962. на књижевном конкурсу загребачке књижевне ревије „Телеграм", расписаном за кратку причу, добија ПРВУ НАГРАДУ за причу СРНА. Двије године касније - 1964. добија и ПОСЕБНУ НАГРАДУ за причу ВУЧЈА НОЋ загребачке ревије за младе „Модра ласта". Обје ове приче Шћекић је укомпоновао у свој првенац - роман ПЛАНИНА, као посебна поглавља.

ПЛАНИНА је, након штампања, 1966. године, проглашена за књигу године за младе у ондашњој Југославији и удостојена наградом МЛАДО ПОКОЉЕЊЕ.

Књижевна критика је топло дочекала и писца и роман ПЛАНИНА. У „Књижевним новинама" од 1. априла 1966. речено је и ово:

„Својим првим романом 'Планина' Драшко Шћекић најављује један особен глас у нашој савременој литератури за младе. Он у првом реду доноси нове садржаје и нове мотиве... То су заиста били озбиљни разлози да роман 'Планина' понесе високо признање - награду 'Младо покољење'".

Роман ПЛАНИНА је у међувремену доживио бројна издања, најчешће у едицијама школске лектире. Преведен је на словеначки језик.

Роману ПЛАНИНА претходила је исто тако добро позната књига путописане прозе ПРИЧЕ О ДОМОВИНИ (1965.), која ће у Заводу за издавање уџбеника у Сарајеву доживјети 12 издања и тираж од преко 200 хиљада примјерака.

Након појаве књиге ПРИЧЕ О ДОМОВИНИ, сарајевска „Свјетлост" објавила је два Шћекићева романа за младе: ПЛАНИНУ (1966.) и ЗЛАТНЕ ЛЕГЕНДЕ (1970.) и књигу пјесма за најмлађе - РАДИО КЉУН. У Титограду му је 1980. године објављена књига ПУТУЈУЋИ ЦРНОМ ГОРОМ, а 1984. дјело ПЕТ ВЈЕКОВА ДО СЛОБОДЕ.

Свако од ових дјела доживјело је по неколико поновљених издања. Роман ПЛАНИНА преведен је на словеначки језик и уврштен у школску лектиру.

Књига ПУТУЈУЋИ ЦРНОМ ГОРОМ, која ево доживљава III издање, здушно је прихваћена од широког круга читалаца, особито од савремених номада - туриста који стижу у Црну Гору и обилазе је. Општа је оцјена да ово дјело по свим својим особинама има трајну вриједност и вишеструк значај у представљању ововремене Црне Горе - њених природних, културних, историјских, туристичких вриједности и ријеткости. „Аутор је, како истиче један од књижевних критичара, знао и умио да створи једну умјетничку, географску, историјску и културну синтезу Црне Горе, да постигне јединство прошлог и садашњег".

Овакву синтезу Драшко Шћекић успио је да оствари, јер је имао јасну и ангажовану идеју какву књигу ваља написати о Црној Гори. Вођен том идејом, он је ово дјело, упоредо са осталим, без журбе, писао и у њега уграђивао своје богато списатељско и животно искуство - више од 20. година.

Књижевна критика, и прије него што је могла знати за овај податак, Драшка Шћекића је сврстала „у ред оних писаца који не обзнањују свој глас лако, који схватају да је писање веома специфичан и деликатан посао. Он своје читаоце, каже се, високо цијени, говори им истине и открива тајне у жељи да сазнају што више о свијету у којем живе... Од оних је који своје дјело, након објављивања, препушта њиховој судбини, да само тражи пут до читаоца и објективне књижевне критике".

Живот свих његових досад обзањених књига показује да их и читаоци и књижевна критика с повјерењем примају и путеве им широм отварају. То потврђује и живот ове књиге - ПУТУЈУЋИ ЦРНОМ ГОРОМ.

ЉЕПОТА И ЧАР
(Од Улциња до Боке)

Улаз у Боку

Пред крај деветнаестог вијека један француски путописац, који је обилазио нашу јадранску обалу, записао је:

„Када би требало у нашем старом свијету (мисли на Европу) изабрати неки кутак најприкладнији да се пријатељу покаже колико море може бити модро, а природа колико може имати чари и колико се може показати раскошном упркос своје голотиње, требало би га послати на обале Јадранског мора. А када би требало наћи у Европи позорницу најприкладнију да се пробуди у пријатељу осјећај историје, ја бих га, без оклијевања, довео у неке градове на јадранској обали".

Путописац је заиста био у праву. Јер, природа и човјек на јадранској обали, давно су се нашли и сјединили као нигдје на свијету. Љепота и историја ткали су од Трста до Улциња од памтивијека до данашњих дана љепоту за људско око, а догађаје и збивања за сазнање о себи у својој прошлости. Море, камен и човјек, помагали су једно другоме и када је требало градити и када је требало рушити. Отуда на јадранској обали и оно што је остатак и оно што je цијело, а и оно што је старо и оно што је ново - љепота је, знамење је. За онога ко умије из тога да чита - књига је, староставна књига, јер су је писали вјекови, силе, стихије, машта, људи племенитог и људи рушилачког соја, разни народи. Писале су је олује и вјетрови, моћни таласи и њежни маестрали. Свако у своје вријеме остављао je траг о свом времену и о себи. Неки од њих мислећи, а неки не мислећи на нова времена и нове нараштаје.

Све се ово може наћи и видјети и у најјужнијем крају јадранске обале, у црногорском приморју, које се пружа од Оштрог рта, гдје почиње Бока Которска, па до албанске границе и ушћа Бојане у Јадранско море.

Ономе чији се поглед са планинских обронака Орјена, Ловћена или Румије задржи на бескрајној модрој пучини овога краја, учини се као да је море овамо допутовало у ко зна које вријеме и да се, широко и моћно, као од шале превалило преко свега што му је стајало на путу, све док није налетјело на силне брегове црногорских планина, па ту изненада застало да види шта га је то спријечило и зауставило. И, када је испред себе угледало до неба висове, а у њиховом подножју питоме увале, примирило се и приљубило уз брегове и плићаке као брод уз пристаниште и ту за сва времена остало.

Ономе кога бијела лађа носи плавом пучином и ко погледом прелази преко вијенаца набраних брегова, брда и висова, чини се да су се та брда једно уз друго збила и у плаветне висине подигла да море поздраве и од сјеверних вјетрова заштите.

Сутон на Ади Бојани

А онај који овај крај види из авиона - и море и копно доима као једну бескрајну слику. И још му се учини да је море обали огледало, а обала мору огрлица.

На тој огрлици све је у једном филигрански лијепом низу: стари градови, нова насеља и хотели, до њих и поред њих као душа топле плаже, позади њих камене хридине које подсјећају на величанствене споменике, а све то окружује зелени вијенац маслинових и борових шума и другог медитеранског растиња. И, лијепо се види, све је то нанизано на чврсту и широку траку Јадранске магистрале. Када се пође од ушћа Бојане, прво се наилази на Улцињ, онда се стиже у Бар, затим у Свети Стефан и Будву, а потом у ђердан бококоторских градова и насеља.

УЛЦИЊ



УЛЦИЊ је један од најстаријих најживописнијих и најпривлачнијих градова на нашој обали. Стар је преко три хиљаде година. Прво се звао Колхидијум. Тако је назван по илирском освајачу Колхидијуну. Грци и Римљани су име Колхидијум измијенили у Олцинијум, а Словени Олцинијум у Улцињ, како се и данас зове. Бурну прошлост имао је овај град. Многи освајачи: Илири, Грци, Римљани, Млечани, Турци, гусари и Италијани - жељели су да га учине својим. Али од када су се Словени у њега доселили, и Стеван Немања ra учинио најпознатијим трговачким центром у приморском дијелу своје државе, а Балшићи у њему и столовали, он ће заувијек задржати словенско обиљежје. А од 1878. године, када су га Црногорци од Турака на јуриш ослободили, постао је најјужнији град Црне Горе и Југославије на Јадрану. Улцињ се поред мора пружа у виду лука.

Сјеверни дио тог лука, изнад самог пристаништа, чини камено полуострво - рт. О морско дно одупире се издуженим плочама као стопалима. На платоу рта стоји древни Улцињ - Стари град. Када се гледа с пучине или из авиона, изгледа као насукан брод.

То је, у ствари, остатак некадашњег Колхидијума, Олцинијума и Улциња. Он сликовито показује своју дуготрајну и драматичну прошлост. Опасују ra одасвуд киклопски бедеми, које су зидали, дозиђивали, утврђивали и поправљали Илири, Грци, Римљани, Немањићи, Млечани, Турци и гусари. Свако у своје вријеме додавао је камен на камен да му буде заштита и склониште од честих ратова, најезди и потјера. На сачуваном жртвенику стоји грчки натпис који, у преводу, гласи: „Заједница каменорезаца Артемиди-Елафаволи". Грчки каменоресци су, дакле, ове моћне бедеме подизали у славу своје омиљене богиње лова - Артемиде. Археолози откривају и друге поруке и знамења оних који су овдје неимарили и живот живјели.

Од бедема Старога града према југу пружа се нови Улцињ. Он прелази на други дио лука, који чини полуострво Ратислава. Ово полуострво, за разлику од првог, прекривено је зеленилом - величанственом боровом шумом, у којој су подигнути хотели „Медитеран", „Галеб", „Албатрос" и други.

Између ова два полуострва - тако рећи, у самом центру града - налази се надалеко чувена улцињска Мала плажа, са пијеском ситним као мливо. Благодатним за реуматична обољења. Иако дуга око 650 метара, она је само дјелић пространих улцињских плажа. Јужно од града и зеленог полуострва Ратиславе пружа се, све до ушћа Бојане, Велика плажа. Дуга је 12,5 километара. То је највећа плажа на Јадрану. У оквиру пројекта „Јужни Јадран" стручњаци Уједињених нација предвиђели су да се на овој плажи подигне град-хотел који ће располагати са око 60 хиљада лежаја. Уз хотеле ће се изградити и спортски терени, базени, биоскопи, ресторани, продавнице, пошта и све што је потребно једном савременом обалном граду.


Хотелско насеље на Великој плажи


Купачи са Аде Бојане

У позадини Велике плаже, око шест километара од града, налази се ловиште Штој. Простире се на око 12.000 хектара. Богато је дивљим паткама, гускама, шљукама, препелицама и јаребицама. За многе туристе, посебно оне из других земаља, ово ловиште је особито привлачно. Пружа разоноду и задовољства која се не могу наћи у другим мјестима на Јадрану.

У том предјелу, недалеко од Бојане, радозналост туриста изазивају и Шаско језеро, необично богато рибом, и остаци града Свача.

Импозантне рушевине Свача стоје као уклете на каменој коси која, са сјеверне стране, надвисује Шаско језеро. То је био средњовјековни епископски град Зете. Кажу, велики и блистав град, који је имао цркава колико гoдина има дана. Данас је он потпуно пуст и мртав. Највећи је и најатрактивнији „мртви град" на Јадрану. Како у записима стоји, први рушилачки ударац Свачу су задали Монголи, 1242. године. Учинила је то једна ратничка хорда која је као вихор прешла Европу и зауставила се под киклопским бедемима града Улциња. Настојала је да га освоји, па пошто јој то није пошло за руком - ударила је на Свач. До темеља га је порушила, а његове становнике, који нијесу успјели да се склоне, побила. Након одласка Монгола преживјели Свачани су успјели да свој град подигну из рушевина. То је било у XIV вијеку. Али, у наредном - XV вијеку Турци задају Свачу нови смртоносни ударац, послије којег се више никада није усправио. Но, иако је живот у њему вјековима замро, у рушевинама се јасно распознају темељи више цркава и палата, који свједоче да је ту некада био заиста цвјетни зетски град.