|
|
|
   |
Драшко Шћекић ПУТУЈУЋИ ЦРНОМ ГОРОМ (одломци)  Драшко Шћекић (биографија)  Будва  Будва Будва је древна, благодатна и угодна људска насеобина на Јадрану. Природа и човјек су је удесили за људско живљење и уживање. Настала је у VI или VII вијеку старе ере, на равни приобалног острвцета, на домак стрмог брда Спас. Острвце је са копном некоћ повезивала пјешчана превлака, а потом насип широк око стотину корака. На мјесту тог негдашњег насипа данас се пружа и шири трг-шеталиште и састајалиште. О настанку Будве и њеном битисању кроз вјекове и миленијуме говоре предања, легенде, хронике и историјске чињенице, а свједоче остаци материјалне културе, а надасве сама Будва својом очуваном медитеранском урбанистичком и архитектонском цјелином. По легенди Будву су основали Феничани, најстарији морепловци на Средоземном мору. Подигао ју је владар и освајач Беотије Кадмо, син феничанског краља Агенора и краљице Телефосе. Кадмо је то урадио након што је са женом Хармонијом протјеран из Тебе, одакле је волујским колима стигао у земљу Илира и уточиште нашао у племену Енхелеја. Под његовим вођством они су савладали своје непријатеље и потом ra прогласили за краља Илира. У писаним документима први пут се помиње у V вијеку старе ере под називом : Бутуа, Бутхос, Бутоба, Антикув и Цивитас. Грчки пјесник Софокле у трагедији „Оиклес" помиње је као град Илира, а Скилак (грчки писац) као главни град Енхелеја. У једном запису из познијег доба читамо: „Каштел Будва саграђена у стара времена на јужној страни једног оточића са високим зидовима и равним површинама, има потребна складишта за муницију, бунаре, пећи, стамбене зграде како за представнике државе тако и за војнике..." О староставности Будве највјеродостојније свједоче археолошки налази, и то они из 1939. и 1979. године: Године 1939, испод данашњег хотела „Авала", откривена је велика античка некропола за коју је утврђено да датира из IV вијека старе ере и да повезује у континуитету хеленистички период са римским добом. У том rpoбишту откривено је веома богато налазиште драгоцјених предмета од камена, керамике, стакла, те право благо хеленистичког и римског златног накита: огрлице, медаљони, прстење, наруквице, минђуше - што све говори о богатству и културном нивоу овог града. Опет, 1979, након катастрофалног земљотреса, а приликом рестаураторских радова на неким објектима старе архитектуре, откривени су остаци једне палате са мозаиком и знатан број вриједних предмета из предисторијског периода, а међу њима и таквих који својом аутентичношћу старосну границу Будве помичу још у даљу историјску прошлост - у VI , а по неким тврдњама и у VII вијек старе ере. Мисли се да ни овим открићем није коначно утврђено вријеме у којем је настала Будва - једна од најстаријих насеобина на Јадрану. Највећи дио пронађеног материјала налази се и чува у Археолошком музеју у Будви и Народном музеју у Београду. Будва је у набору вјекова и епоха упознала и надживјела многе народе и господаре, мијене и промјене. Како казују археолошки налази и Софокле, прво је била град Илира. У исто вријеме, тврди се, била је и насеобина Грка - њихова поморска и трговачка станица преко које су обављали трговину са Илирима. Од Илира су куповали пољопривредне производе, а продавали им предмете од керамике, ратну опрему и скупоцјени накит од злата. Подучавали их градњи бродова и морепловству. Од половине II вијека старе ере до 535. године нове ере Будва је град Римљана. У том раздобљу она постаје важно средиште на јужном Јадрану, трговачки центар и стјециште поморских и копнених путева. Тада на њеном питомом подручју почиње гајење маслина и винове лозе, култура чији су производи имали значајан удио у трговини. У вријеме слабљења Римског Царства и његове подјеле на Западно Римско и Источно Византијско - гранична линија између ова два царства је провучена преко Будве. Било је то 395. године. И док је у западном дијелу града важио и даље латински језик и утицај римске цркве, дотле је у источном дијелу све више преовладавао утицај Византије и православља. Предање казује да су подијељене вјере одржавале богослужење у једној цркви, али наизмјенично - католици у западном, а православци у њеном источном дијелу. Године 535. Будва у потпуности подпада под власт Византије и остаје све до 841. године, када је Арабљани изненада робе, пљачкају и до темеља разарају. О том страхотном догађају грчки цар и историчар Константин Порфирогенит је записао: „...Арабљани под вођством Калфуна, са 36 лађа, у прољеће 841. године нападну и опустоше Будву. Послије овог пустошења Словени населише Будву". Будва је након колонизације од стране Словена обновљена из корјена. Обнављање је било, очито је, и брзо и добро урађено, јер је 886. године постала сједиште дукљанских бискупа. То нам дојављује да су Словени и у обнови града и у успостављању сједишта дукљанских бискупа били главни актери, што, опет, означава доба када Будва постаје град Словена. Византија, истина, још једанпут - 1018. године, успоставља своју власт над Будвом, али не за дуго. Дукљани* су након више жестоких сукоба са Византинцима поново овладали Будвом. Ипак, коначно ослобођење Будве од византијског притиска и пријетњи настаде тек након што је дошла у састав државе Немањића - средњовјековне српске државе. Будва у држави Немањића остаје од 1184. до 1355. године. У том раздобљу она доживљава своје најмирније и најљепше године. У граду се развија трговина и поморство, унапређује маслинарство, виноградарство, у граду и његовој околини подижу се палате, манастири и цркве. У времену од 1346. до 1372. године ужива и статус слободног града који је био регулисан са 295 грађанско-правних одредаба. Тврди се да је цар Душан лично извршио редакцију Статута града. Он ју је удостојио и својом посјетом. Будву су радо посјећивали и други Немањићи. Њен посјетилац био је и свети Сава. Послије смрти цара Душана и распада његовог царства Будвом управљају зетски властелини Балшићи, чија власт траје до 1392. године. Балшићима служи као средиште за трговину сољу и као ратна лука. Након Балшића долази у посјед босанског војводе Сандаља Хранића. Од Сандаља је преотима Ђурађ Страцимировић, који настоји да је преда на управљање Млечанима. Али са тиме се не слаже Балша III, који у њој и столује бранећи је од Млечана. Балша умире 1421. године, када и престаје власт Балшића у Будви. * Дукљани су Словени, житељи кнежевине Дукље, која се бјеше образовала у равницама око Скадарског језера, долини Зете и Приморју од ријеке Бојане и Улциња до Боке Которске. Кнежевина је добила име Д у к љ а по римском граду Д о к л е ј а , коју је у VI вијеку порушио земљотрес. Њени остаци - рушевине налазе се у непосредној близини данашње Подгорице. Од тог доба Будву окупирају, преотимају и намећу јој своју власт: Млечани, Турци, Французи, Аустријанци. То поробљавање траје близу пет вјекова - све до 1918. године, када је коначно ослобођена аустријске окупације и када постаје слободан црногорски град. ГРАД БУДВА упркос доживљених и надживљених историјских збивања, похара, страдања и рушења - крај двадесетог вијека дочекује у свом древном декору и дражесности, на мјесту на којем је и зачета, као изразит средњовјековни медитерански град. Опасан је високим и тврдим бедемима, насталим у XV вијеку, пред опасношћу од Турака. Бедеми су ојачани са неколико кула и тврђавом Каштел. К а ш т е л је некад био штит града са морске стране. У његовим скровитим складиштима чувана је муниција, резерве хране за дане опсаде града, а на платоу биле поређане пушкарнице, стражаре и ливени топови. Данас је то посебно уређен дио града са красном љетњом позорницом на врху, на којој се, у оквиру љетњих манифестација „Град театар", одржавају биране и незаборавне позоришне представе југословенских позоришта. Плато Каштела је уређен и као видиковац. На бедемима је неколико врата од копна и мора, некада добро чуваних и ноћу затвараних, а у ово наше вријеме увијек широм отворених. Унутар бедема је складна градска цјелина саткана од мањих љупких зграда, уличица, пролаза и тргова. Зграде су од клесаног камена, једноспратне и двоспратне, већином украшене декоративним елементима ренесансног и барокног стила, са пријатним кафићима, бутицима и другим услужним радњама у приземљу. Уличице, пролази и тргови су калдрмисани гранитним плочицама, које су људски кораци избрусили као да су мермер. Најпривлачнији простор у граду је Tpr пјесника, на којем за љетњих дана наступају пјесници из свих крајева Југославије, па и свијета.
Споменици саркалне архитектуре представљају посебну вриједност и драж града. То су цркве: св. Ивана, св. Богородице, св. Саве и св. Тројице. Налазе се скоро једна до друге на простору испред Каштела. Црква св. Ивана својим величанственим звоником доминира градом и околином. Биљежи се да је саграђена у VII вијеку и да је један од најстаријих храмова на нашем приморју. Данашњи изглед цркве не одговара првобитном, јер је првобитна више пута преправљана и дограђивана. Године 1867. са њене сјеверне стране изграђен је звоник. Њој припада и Бискупски двор, подигнут са јужне стране. При овој цркви, до 1828. године, било је сједиште бискупије будванске. Када се уђе у цркву, осим занимљивог ентеријера, пажњу привлаче слике и иконе. Међу њима посебно мјесто има икона Богородице са Христом, звана Мадона из Пунта, рад на дрвету венецијанског мајстора из Тијеплове школе. И остале слике и иконе рад су млетачких мајстора у времену између XV и XVII вијека. Пажњу плијени и олтар настао 1863. године, те сребрни крст, свијећњаци и други предмети који имају значење споменика културе. Црква располаже архивом и библиотеком у којима се чувају драгоцјени примјерци старих црквених књига и документација о прошлости. Особиту вриједност има „Хроника" викара Антуна Којевића. Она садржи записе о свим важнијим догађајима који су се збили у Будви у времену од 1796. до 1842. године. Црква св. Богородице - Марије ин пунта потиче из 840. године, о чему свједочи оригиналан натпис на латинском језику, исписан на камену који се налази у зиду цркве са источне стране. Пише... MARIE ЕТ CUM FRATRE MED DCCCXL. Цркву су подигли бенедиктанци, од којих су је преузели фрањевци и под своје држали до 1807. године. Када је српски цар Душан 1351. године боравио у Будви, у овој цркви је издао једну од својих повеља, која се, како се претпоставља, односила на Будвански статут по којем је град уживао аутономију. У овој цркви је радила прва будванска школа. Црква св. Саве настала је у доба Немањића, у XIV вијеку. То је мања грађевина приморског типа. Године 1550, уз благослов млетачких власти, окупирали су је фратри. Након тога, дуже вријеме, у њој је обављано богослужење и по католичком и по православном обреду. Након окупације Будве од стране Аустрије, црква је претворена у војни магацин. Црква св. Тројице саграђена је 1804. године. Има кубет и звоник са три звона. Испред цркве је гроб Стјепана Митрова Љубише, истакнутог будванског и црногорског књижевника. У унутрашњости посебно је уочљив иконостас, као и слике на пјевници које је 1864. радио Никола Аспиоти. БУДВА се у наше вријеме, као и други стари приморски градови, шири изван градских бедема. Будванско, пространо поље прекрио је нови град с модерним грађевинама: хотелима, хотелско-туристичким насељима, вилама, викендицама, спортским теренима, парковима, алејама, булеварима и трговинама. У том новом урбаном декору атрактивношћу и особеношћу издвајају се цјелине хотела „Могрен" и „Авала" и хотелско-туристичко насеље Словенска плажа. Хотели „Могрен" и „Авала" са својим депадансима дјелују велелепно. Чине јединствен комплекс на простору између градских бедема, мора и брда Спас. Својим конфором одговарају захтјевима најпробирљивијих свјетских и домаћих туриста. На њиховом домаку пружа се чувена плажа Могрен, која ове туристичке објекте чини још привлачнијим. Плажа је дуга око 400 метара, са пијеском ситним попут млива. Испружила се, иако је на домак града, у осами, уз кристално чисто море, у заклону хриди и зеленила брда Спас.
Словенска плажа - хотелско-туристичко насеље, цјеловит је и особен урбани комплекс, којем до његове изградње на јадранској обали није било сличног. Насеље је изграђено 1988. године на површини од око 20 хектара. Складно је компоновано од малих кућа на спрат. У приземљу су разноврсне продавнице, ресторани, кафеи, барови, салони и услужне радње, а на спрату су апартмани и собе за боравак. Куће повезују уличице, пијацете и скалине. Оне подсјећају на лијепо уређене сокаке који буде радозналост и жељу за шетњом. У улице насеља непримијетно се улијевају и градске улице Будве. Насеље је украшено базенима са морском водом, дјечјим игралиштима и десетином спортских игралишта за рекреацију. У насељу пулсира слободан и спонтан живот. Не ремете га никакве „обавезности", јер у њему нема подозривих портира, нема ни обавезног стола у ресторану, ни утврђеног сата за обједовање, а ни „припадајућег" конобара. Онај ко добије пансион у овом насељу, кључ од свог удобног апартмана или собе држи у свом џепу и може да се храни у којем год хоће ресторану у насељу, да мијења амбијент, кухињу, а по жељи и сам да припрема оброке као код своје куће. Туристи ово насеље, због амбијента и комотног боравка у њему, називају „туристичко село". Плажа је уз само насеље. Беспрекорно је уређена и најсавременије опремљена. Туристима стоје на располагању сунцобрани, лежаји за сунчање, чамци, глисери, једрилице, сандолине и друго. Ради обезбјеђења потпуне сигурности туриста и њихове имовине, насеље и плажу са истакнутих мјеста „прекрива" десетина камера. У плану је и проширење овог насеља, тј. изградња његове друге фазе. Будва има и луку. Модерна је и са међународним статусом. Уређена и опремљена за пријем јахти, мањих и средњих бродова. Уз луку је и марина, а испред њих красни Шкољ. ШКОЉ је усамљено острвце, од луке удаљено једну морску миљу. Зову га Свети Никола. Из плавети морске издиже се као погурени див. Својим изгледом и усамљеношћу на пучини мами погледе и изазива радозналост купача са Словенске плаже и придошлица у град. Онима са Словенске плаже представља се као романтичан бријег у мору до којег ваља допливати или се у неком пловилу превести и тамо уживати у исконском миру, а онима са градског Каштела, па и из луке, показује сасвим друго лице - драматично и трагично. Види се да је нека чудновата сила, ко зна из којег разлога и у које вријеме, једним силовитим ударцем ошинула острвце по средини, правцем исток-запад, и - на двоје га раздвојила. И, опет ко зна зашто, ону половину окренуту Словенској плажи оставила онаквом као што је и била, а ону половину окренуту морској пучини раздробила и у море сурвала. Будвани онај сачувани дио острва назваше Шкољ, а онај раздробљени, односно његове остатке који вире из мора, Шкољиће. Може се помислити и да је она моћна сила хтјела, на свој начин, да прокрчи поморцима пут до будванске луке. Но, да је и тако, поморци и наутичари који плове према овој луци морају добро водити рачуна о Шкољићима. Шкољ, иначе, са Словенском плажом повезује пличина - Туњ, гдје дубина мора, када је осека, износи тек око пола метра. То је у ствари спруд који је, како предање казује, настао онда када је свети Сава - Сава Немањић намјерио да из Будве отпутује у Свету Гору. Али брод којим је требало да путује, због невремена, није могао да пристане у луку, већ се усидрио некако у завјетрини Шкоља. Како св. Сава није желио да одгоди путовање, то је са морске обале на којој је стајао бацио камење у правцу лађе. Одједном се од њега до Шкоља створила пличина којом је стигао до лађе и наставио пут. Изглед Шкољ, простор који испуњава и приче које се о њему испредају - чине ra романтичним и привлачним излетиштем. Своје поклонике дочекује блаженим миром, плажама и плажицама, стазама и путељцима који кроз зеленило воде до његовог врха, одакле пуца јединствен и незабораван поглед на све стране: на бескрај морске пучине, на кићену будванску ривијеру, на крајолик брегова прекривених маслињацима и вијенац ловћенских огранака који до неба сежу и чувају ривијеру од сјеверних вјетрова. Излетнике на Шкољу чека и кутак за окрепу, провод и забаву - ресторан и бар „Хаваји", који су уређени у егзотичном полинезијском стилу. У близини је и један споменик прошлости - црквица св. Никола. Излетнике на острвце Свети Никола - Шкољ превозе и назад враћају бродићи и чамци из будванске луке. Када сам боравио у Будви и упознавао је, један од туристичких посленика ми рече: „Будвом се данас не зове само простор на којем се смјестио стари и нови град. У Будву се претворила цијела будванска ривијера, и то од плаже Јаз, гдје почиње на западу, до на крај Буљарице на истоку. На тој линији, наставља он, нижу се стара и нова насеља са хотелским комплексима, одмаралиштима, вилама, викендицама, камповима. Најпознатија су: Пријевор и Сеоце западно од града Будве, а источно: Бечићи, Рафаиловићи, Пржно, Милочер, Свети Стефан, Близикуће, Режевићи, Перазића До, Петровац, Пријеворац, Калуђерац и Буљарице. Уз ова насеља, дуж обалног појаса од 38 километара, на пјесковите плаже отпада 13 километара. Има их седамнаест за које страни туристи, који на њима проводе љето, кажу да су најљепше плаже на Медитерану. Идући од западног краја ривијере ка источном ређају се једна за другом: Јаз, Могрен, Словенска плажа, Бечићи, Каменово, Пржно, Милочер, Свети Стефан, Тричин залив, Дробни пијесак, Пресјека, Смоквице, Перазића До, Петровачка плажа, Лучица и највећа међу њима Буљарица. Бечићка плажа, на којој је изграђено модерно хотелско насеље, године 1935. добила је у Паризу Grand prix као најљепша плажа у Европи.
На будванској ривијери и њеном залеђу налази се неколико знаменитих старих манастира који су предмет помне пажње бројних љубитеља сакралних споменика и културне баштине овог красног и историјског краја. Најпознатији и незаобилазни су: Подластва, Подострог, Стањевићи и Подмаине. Они су у политичкој и културној историји Црне Горе имали значајну улогу и важност. Подластва се налази недалеко од Будве, иза превоја Топлиш, на старом путу за Котор. Претпоставља се да га је основао цар Душан 1350. године, када је долазио у Грбаљ. У прошлости овај манастир је представљао вјерско, политичко и културно средиште Грбља, што је Млечанима, а посебно Аустријанцима, окупаторима Грбља, причињавало велике тешкоће. Због те своје улоге бива често робљен, пљачкан, спаљиван и рушен. Грбљани га, наравно, након тих страданија обнављају онолико колико могу. У данашњем изгледу обновљен је 1874. (уз помоћ црногорских владика и владара) и 1936. године. Подострог се смјестио изнад Будванског поља, у подножју брда Острог, по којем је и добио име. Од Будве је удаљен око два километра. Чине гa двије цркве неједнаке величине посвећене св. Богородици, окружене зидинама које му дају облик тврђаве. У манастирском дворишту је и велика манастирска кућа у којој се налазила резиденција црногорских владика и владара који су ту често боравили. Највише времена, у овом манастиру, по причању, провео је црногорски владика Данило, родоначелник династије Петровића са Његуша и главна личност Његошевог „Горског вијенца". Године 1735. у овом манастиру умро је владика Данило, ту је и сахрањен, а потом пренесен на Цетиње и сахрањен на Орловом кршу. И остале владике и владари Црне Горе, из династије Петровића, овдје радо долазе и бораве, што представља трн у оку млетачким и аустријским властима. Аустријске власти су на манастир вршиле и неподношљив притисак, што је владику Петра II Петровића Његоша приморало да им га 1837. године уступи за 17.000 фиорина. Касније је непомирљиви свештеник Филип Тановић од Аустријанаца откупио манастир за 5.700 фиорина. Стањевићи битишу изнад Подострога, на једној од ловћенских заравни, 600 метара над морем. Он је, као и Подострог, био важно културно и политичко жариште Црне Горе. У писаним документима помиње се 1714. године као боравиште црногорских владика. Стоји и да је 1736. године владика Сава Петровић у том утврђеном гнијезду подигао цркву св. Тројице. У њему је писменост учио Петар I Петровић Његош, а Доситеј Обрадовић 1765. примио свештенички чин и водио манастирску школу. У њега су долазиле и боравиле и друге историјске личности: Вук Карацић, Шћепан Мали и многе црногорске војводе и сердари. У Стањевићима је 1798. године Скупштина црногорских главара донијела и прогласила први црногорски законик. Подмаине са црквом св. Петке налазе се на сјевероисточном крају Будванског поља. Унутрашњост је украшена фрескама које је живописао 1747. године сликар из Рисна Рафаил Димитријевић. Ентеријер цркве краси и вриједан иконостас окован сребром. У прошлости манастир је био зборно мјесто племена Маине. |
