Одломци из књиге:

Василије Мујо Спасојевић
СВАДБАРСКИ ОБИЧАЈИ
У ЦРНОЈ ГОРИ

УВОД

О свадбама у Црној Гори писано је и до сада и то најчешће кроз описе родослова, описе села, братстава или племена. Ти прикази свадбених обичаја дати су у основним цртама док се ређе могу наћи детаљни описи. Моја преокупација није била да откријем нешто ново, нешто што је мање познато, или чак непознато. Напротив, намјера ми је била да од старијих људи чујем и забиљежим изворно све о тим древним обичајима који су се на простору Црне Горе, од мјеста до мјеста разликовали или пак минимално разликовали. Снажна веза са прошлошћу, историјом и традицијом, тако карактеристична за ово поднебље, не би дозволила заборављање поменутих обичаја, тако ће се права вриједност ове књиге видјети на основу тога колико ће будуће генерације цијенити и упражњавати обичаје својих предака.

Описани свадбени церемонијали везују се за период до краја XIX вијека, за вријеме старе Црне Горе и оне дјелове садашње Црне Горе који су некада били под турском влашћу (Санџак), под аустроугарском или француском (Приморје). Морамо напоменути да се и данас млади узимају практикујући пуно појединости некадашњих обичаја, или са незнатним измјенама.

Да би се боље схватили и боље разумјели свадбарски обичаји у Црној Гори, неопходно је дати пресјек дијахроне перспективе црногорског патријархата у периоду родовско-племенске заједнице. Наиме, у историјској науци се истиче да је црногорско племе један од битних конституената патријархалне структуре и организације. Величина племена кроз дуги временски период у Црној Гори се мијењала тако што се, поред осталог, или смањивала или увећавала. На ово је, прије свега, утицало родовско друштво, економска моћ и свакако конфигурација земљишта. Племе је, уствари, заједница разних братстава који чине групу крвно везаних људи или породица које имају заједничког претка. Најчешће се дешавало да једно братство чини једно село. Братства су се међу собом битно разликовала и то прије свега, како по економској моћи тако и по бројности. Она велика братства звана Јачице су играла битну улогу у цијелом племену. Она су у своме племену имала своје обичаје, своје навике и друге особености.

Међутим, у племену су поред братстава долазили досељеници, такозвани „приселице", који су доносили своје обичаје и своје навике. Њих су у племену нерадо примали, често су их потцјењивали па и омаловажавали. Но, и једни и други су били типично патријархално друштво у коме је отац породице био неприкосновена личност. Он је тај који је одлучивао о свим битним садржајима у животу породице и, што нас нарочито интересује, који је одлучивао о женидби и удаји и сл. Значи, он је тај који је одлучивао о браку. Тај брак о коме је отац породице одлучивао имао је и један императив а то је, да је мушкарац из једног братства могао ступити у брак искључиво са ђевојком из другог братства, у такозвани егзогами брак. Овај принцип је био изнад свих људских ставова, јер се морао потчињавати принципу равноправности братства. Ово се огледало у томе што се водило рачуна да се младожења жени из братства слично његовом, тј. онај из јачице узимао је ђевојку из другог братства, такође из јачице. Ово правило је било и међу малим братствима, која нијесу била јачице.

Истина, било је и одступања од овог правила. Овај егзогами брак се у неким братствима одржао све до времена док братство није постало велико и разгранато. У таквим разгранатим братствима, сама по себи престајала је забрана женидбе и удаје унутар братства. Напомињем да се у старој Црној Гори добро знало да егзогами брак, брак између различитих братстава доводи до физички и духовно здравог потомства, а с друге стране, оваквим браком се проширују и учвршћују везе и пријатељства са другим братствима, што је у оно вријеме било чак питање опстанка. С друге стране, ендогами брак, брак унутар братства би доводио до духовне и физичке деградације, а уз то је имао и других негативних посљедица. Напријед смо навели да су у племену нерадо примали приселице, али су исто тако нерадо примали и домазете тј. оне који се призете, који дођу на имање жене са којом су се оженили или хоће да се ожене. Ова „забрана" од стране братства да се неко призети настала је из бојазни да тај домазет не би узео имовину ђевојачке породице а тиме учествовао у племенској, сеоској и братственичкој својини. Међутим, братство је имало један добар начин да се одбрани од уљеза - домазета а то је увођење пречег права куповине, о чему овом приликом нећемо говорити.

Не бисмо могли имати праву слику патријархалне породице у Црној Гори ако не би смо у основи рекли коју ријеч о породичној задрузи као родовској заједници. Породична задруга је била углавном скуп три нараштаја и то ђедова, синова и унука, укључујући ту и жене. Главни у породичној задрузи - старјешина задруге је најчешће ожењени мушкарац који је посједовао добар углед међу својим братственицима. Та функција из више разлога није могла припасти жени, јер је жена представљала само биолошко биће у односу на коју је и најмлађи мушкарац имао већа права у породици, односно у породичној задрузи. Жена је та која се бавила искључиво женским пословима: кувала, прала, чистила, прела, везла, ткала, чувала стоку, музла, спремала бијели мрс.

Поред овога жене су имале велике обавезе према мушкарцима у задрузи. Морале су бити послушне, посебно према ожењеним људима, и своме домаћину. Кад би путовале са мушкарцем, ишле би задње, кад би људи улазили у кућу љубиле би их у руку, кад би ко дошао на објед оне не би сјеле за трпезу итд. Ове обавезе и дужности жене би се могле још набрајати, али једна обавеза која чини предмет овог писања јесте слијепа послушност приликом удаје. То проистиче из тадашњег морала који је дуго владао у црногорској патријархалној породици. Истина, ово се није сводило само на послушност женске дјеце према мушкарцима, већ и на потчињеност млађих мушкараца према старијим мушкарцима. Тако, и младић се најчешће није питао да ли пристаје да се жени одређеном ђевојком, већ је то морала бити она ђевојка коју старјешина куће одабере. Или, неприкосновеност старјешине куће се огледала и у томе да је просио ђевојку за свог сина док је још била дијете. Ево једног доста познатог примјера за то. Милан Јовићевић у књизи - Вјенчања на црногорском двору - наводи: „Још као дјечака у дванаестој години (1853) Николу (касније књаз Никола, примједба ВС) су вјерили са шестогодишњом Миленом, кћерком тада најугледнијег црногорског војводе Петра Вукотића са Чева, села код Цетиња" - Године 1860. 27. октобра (8. новембра по новом календару) су се вјенчали. „Чудан је био тај брак. Она од непуних четрнаест година, а ја тек навршио деветнаест", писао је књаз Никола у својим мемоарима.

Посебно треба истаћи да у Црној Гори није било старосних граница за ступање у брак, али се сматрало да је најбоље животно доба за ступање у брак жене од 16. до 25. године а за мушкарца ова граница је нешто дужа. Значи, жене су се удавале између 16. и 25. године живота и то тако да се морала прво удати старија сестра па млађа. Ако се десило да се млађа сестра прије уда, то је био знак да је старија под неком маном, а ако то није онда би вјеридба млађе кћерке морала сачекати док се старија не уда, а то је понекад трајало и неколико година. Међутим, мушкарци су се могли женити не поштујући обичаје. Поред овога, још један моменат је карактеристичан, а то је да се водило рачуна да се прво сестре удају па браћа жене. Ово је тумачено тиме да се избјегне сукоб између заова и снаха. Ово је сликовито речено у честим здравицама које се упућују невјести: „Лијеп род породила, двије кћери и четири сина, прве кћери потоње синове да се два зла у дом не састају". Ови обичаји су давно превазиђени, али код Црногораца је и данас ова здравица у честом понављању.

Ријетки су случајеви да ђевојка или младић одбију послушност старјешине куће за удају или женидбу, али било је и таквих случајева. Петар Шобајић у књизи Бјелопавлићи и Пјешивци наводи: Јовану Ћурановићу, још док је био у колијевци намијенили су били кћер Ћура Лајовића (Бубића) по старом обичају. Кад одрасту, окуди му неко ђевојку и он је не хтједе узети, али му с тиме није било ни станишта у племену међу јаким Бубићима, он побјегне у Спуж те се тамо потурчи". Овај примјер несумњиво говори о строгости неписаног правила да, када се ђевојка једном обећа, ни једна страна се не смије одрећи дате ријечи, у противном - то би била велика срамота и истовремено довољан разлог за непријатељства.

Овдје треба истаћи да је мајка та која је највише посвећивала пажње васпитању женске дјеце, а отац мање. То васпитање се највише односило на чување чедности, на послушност и наравно на познавања послова који је чекају кад се уда. Мушкарац је нешто другачије васпитаван. Прије свега, морао се посветити правди, истини, чојству, одважности, љубави према дому, породици, братству, а изнад свега према датој ријечи.

Ове констатације би биле непотпуне ако не би смо навели и то да су женска дјеца уживала и одређена права. Тако на примјер женско дијете је, поред права на издржавање, имало и право на опрему и удомљење. Опрему сачињавају ствари које служе за њену употребу, као и оне које су намијењене за дарове кад се буде удала. Исто тако, ђевојка је била власник оних ствари које је посебно добијала на поклон од својих родитеља или ближе или даље родбине, као и ствари које је сама произвела. Оне ствари које је ђевојка добијала на поклон су се звале прћија, као и ствари које је властитим радом зарадила. Ако би кућа остала без мушке главе, ђевојка би продала некретнине или би их поклањала најближим рођацима. У касније вријеме ситуација је нешто другачија, до чега долази појавом домазета и стварањем мираза. Међутим, код муслимана и код православних у Санџаку мираз се јавља много раније него у старој Црној Гори.

И односи мужа и жене у браку у старој Црној Гори су битно утицали на стабилност брака. Један добро стабилан брак карактерисали су неки моменти који су код народа представљали „закон". Наиме, Црногорка уласком у брак је узимала презиме свога мужа, а уз то, казивала се по мужу а никако по оцу, што је касније било регулисано црквеним прописима. За разлику од православних, Малисорке су се казивале по оцу. Однос мужа и жене је био такав да жена није смјела ни у ком погледу да брани свога мужа, јер је то била велика срамота. Црногорац би прије погинуо него дозволио да га жена у било ком погледу брани. С друге стране, Црногорац пред другима није показивао према жени ни њежност ни љубазност, јер је и то била велика срамота. Он је знао своју жену и да кажњава, па чак и физички, а поготово за њену непослушност. Ту слијепу послушност жене Његош је описао у Горском вијенцу кроз уста кнеза Јанка кад каже:

„ Кад ме жена пита ђе сам био,
казаћу јој да сам со сијао,
куку њојзи ако не вјерова "!

У случају смрти жене срамота је било да муж плаче за њом, а исто тако ни жена из истог разлога - поноса, није плакала, бар јавно, за својим мужем. Но постојала је и друга страна међусобних односа мужа и жене. Он је чувао и бранио њену част и достојанство као што би чинио њен отац или брат док је била ђевојка. Не би добро прошао онај ко би се Црногорцу такао у част и образ жене или је на било који начин понизио, а с друге стране Црногорка - супруга, као стуб породице са поносом је гледала како на свој род тако и на свој дом, посебно истичући чија је, из које је куће и братства.

Ако смо нешто рекли о просидби, свадби, вјенчању и браку у Црној Гори до краја XIX вијека, онда је ред казати и нешто о разводу брака и то највише по причању старих Црногораца.

У Црној Гори све док брак, а тиме и развод брака, није црква а затим и световна власт санкционисала, развод брака је обављао искључиво муж, и то често уз консултовање ближих рођака па и братственика. Да би се један брак растурио, раставио, развео, морао је - поред осталих - постојати један од сљедећих узрока: брачно невјерство, прељуба, узајамна мржња, нетрпељивост, неслога између мужа и жене, немање дјеце, немање мушке дјеце, рађење о глави, напуштање брачног друга, понекад и због ситница.

Од свих ових узрока, због посебне интересантности, задржаћемо се на случајевима када у браку нема дјеце или (мада ређе) нема мушке дјеце. О овоме су доста писали Јован Ердељановић, Павле Ровински, Мирко Барјактаревић и многи други. Међутим, оно што смо ми чули од умом бистрих Црногораца, углавном је слично или приближно исто што су наведени писци забиљежили. Ријетко је који брак могао остати ако у њему није било потомства и такав брак се у највећем броју случајева растављао.

Међутим, бивало је случајева, и то нијесу били усамљени, да се најчешће заслугом жене и такав брак одржавао. Значи, ако у браку није било дјеце, а чежња за потомством у традиционалној црногорској породици је била велика и ако се брак није раставио, онда је то доводило до двоженства (бигамија). Ову бигамију треба искључиво везати са великом жељом да се од добра човјека добије мушко потомство. Уз сагласност жене, муж би довео другу жену, с тим што је и прву задржавао. Али остало је записано да су постојали и други случајеви када је жена нероткиња „женила" свога мужа. Наиме, жена нероткиња би предложила своме мужу да се ожени том и том женом и ако би он пристао, она би одиграла главну улогу за његову женидбу. У таквом браку најчешће би обје жене лијепо живјеле и у свему се слагале, с тим што би прва помагала другој у подизању дјеце, а за узврат би уживала највеће поштовање и пажњу, како од млађе жене тако и од мужа и свих укућана па и братственика.

Овакав облик бигамије се у врло ријетким случајевима задржао и до данашњих дана. Ради илустације навешћемо један примјер. Михаило Радуловић држао је кафану на Буковику на Крнову. Био је ожењен од Мартиновића. Са женом је имао једно женско дијете које је умрло. Касније, ова жена није могла остати у другом стању. Код њих је радила једна ђевојка са којом је Михаило имао једно женско дијете. Првој жени то није било криво, већ је предложила Михаилу да се разведу да би се са овом другом оженио, што је овај и учинио. У кући су се беспрекорно слагали, а изнад свега су Михаило и млада жена цијенили и поштовали прву жену.

Овај примјер и сви други случајеви упућују на један једини закључак - да бигамију ове врсте у Црној Гори треба тражити у менталитету Црногораца, у великој жељи за потомством, првенствено мушким, да се „траг не утре", како се то у Црној Гори каже. Истина, двоженство је бивало и из велике обијести мужа, али то су усамљени случајеви. Ово се нешто чешће дешавало, према ономе што је записано и према причањима, код Муслимана и Малисора. Истина, и др Мирко Барјактаревић у књизи „Ровца" наводи примјер када супруга нађе ђевојку или жену којом жени свога мужа, па у неким случајевима и по два пута. Др Барјактаревић наводи и то да је патријарх српски Арсеније Чарнојевић III послао писмо племенима источне Херцеговине, Брда и Црне Горе и Приморја, са прекором да се не жене рођакама, снахама, кумама, да не држе по двије жене и да не узимају (преузимају) жене док им је муж жив. Забрањује се поповима да вјенчавају такве парове. Иако је ово писано 1689. године, примјери говоре да се ова забрана слабо поштовала.

На крају да наведем и то да у нашој прошлости али и у садашњости свадбени обред неизоставно остаје у људском памћењу . То је обред кроз који тече истинска радост учесника а посебно младенаца који своју будућност гледају у духу многих здравица које се изговоре на свадби, а посебно оних које су њима упућене. То маштање о срећи и љепоти у заједничком живљењу садржано је у молитвеној чаши или доброј молитви коју изговара отац или стриц када даје савјете и изражава жеље невјести. То су ријечи којима се исказује топлина, љубав и нада за срећом, за хармонијом у браку, за слогом, међусобним уважавањем, за породом... Ту су кићени сватови, господа сватови: стари сват, барјактар, првијенци, војвода, ђевери, ђеверуша, енђибула (јенђибула, анђибула, јенђа), кум, пустосват, муштулугџија, главеџија, чутураш, застава, буклијаш, чајо (чауш, цауш), домаћин од сватова и сви они и стари и млади разиграни, распјевани, ђе свако од њих има своју улогу одређену према његовим осјећањима, способностима и ономе чиме ће највише допринијети остварењу овога пребогатог народног стваралаштва. И пјесме које прате свадбарски церемонијал су прилагођене чистоти људској којом се изражавају своја хтења. То је исто изражено у колима поскочицама који су одраз цјелокупног фолклорног миљеа у коме сваки дио овога предивног свадбарског обичаја чини незаборавним.

Аутор