Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




CRNOGORSKA NARODNA NOŠNJA




Preuzeto sa www.montenegro.org.au

U etnološkijem odlikama Crne Gore narodna nošnja zauzima veoma izraženo mjesto, vjerovatno znatno upečatljivije i obuhvatnije nego što je to slučaj sa drugijem narodnim nošnjama na Balkanu, pa i šire. Razlozi takvoga uvažavanja proizilaze iz njezine istorijske uloge i estetskijeh kvaliteta. U pitanju je, u stvari, širi društveno – kulturni vid odijevanja Crnogoraca tokom duge, viševjekovne borbe za slobodan opstanak, u kojoj je svečana nošnja odigrala izvanredno značajnu ulogu u tijeku dokazivanja samostalnosti i samobitnosti ovoga naroda, čak i njezin surogat – suknena nošnja – predstavlja značajan sastojak tog toka, kao još jedan dokaz odgovarajućega i uspješnoga prilagođavanja teškijem i oskudnijem, ali pregalačkijem i ponosnijem vremenima.

Svečana, ili svitna crnogorska nošnja nastala je sredinom XV vijeka, kao nošnja dinastije Crnojević i njihove vlastele.* Kada je došlo do organizovanja crnogorskog Principata i Vladikata ("teokratije") i borbe za opstanak u slobodi, nasljeđe Crnojevića, navlastito njihova nošnja, postaje izražen duhovni oslonac novoga sastavljanja zajednice, samopoistovjećivanja i poistorođavanja. Jedan dio vlastele, koji se nastanio u slobodnomu podlovćenskom području, imao je svoju "crnojevićku" nošnju i njom, pored ostalog, teži da pojača svoj ugled i značaj u novijem uslovima. No, u novijem, veoma tegotnijem okolnostima, neminovno dolazi do "vojničke demokratije" i Opštecrnogorskoga zbora, te se potencira ravnopravnost. Ta jednakost bivšega kmeta i seljaka sa vlastelinom, sa izvanredno prisutnom i aktuelnom tradicijom Crnojevića, koju, pored ostalog, podstiče i crkva, kao pravni nasljednik Dinastije, dovodi do opšte težnje da se posjeduje nošnja Crnojevića.

Postojao je i drugi, veoma važan, razlog. Takva nošnja mogla je biti izvanredan dokaz suprotstavljanja turskijem propisima o oblačenju potlačenog naroda. Pored ostalog, Turska je zabranjivala da raja nosi gizdava odijela i boje koje su nosili Turci (crvena, plava, ljubičasta, zelena). Posebito su bili osjetljivi na nošenje pozlaćene odjeće od skerleta i kadife, ili nakrivljenijeh kapa, itd. "Raja" je morala nositi samo skromne haljine, crnijeh boja i bez ikakvoga isticanja. Slobodni i ponosni Crnogorci, duhovno pripremljeni za borbu do potonjega, smatrali su posebito značajnijem da i putem nošnje i oblačenja dokazuju tu svoju sudnju spremnost.

Međutijem, ekonomske prilike nijesu išle na ruku takvijem težnjama. Čak ni bivši vlastelini nemaju mogućnost da izrađuju svu svečanu nošnju. Dosta brzo javljaju se djelovi nošnje, izrađeni od sukna, kao oponašanje djelova svečane nošnje da bi poznije nastala i kompletna crnogorska suknena nošnja, nadomjestak svečane nošnje. Spajanje djelova jedne i druge nošnje, ustvari je najkarakterističniji način odijevanja Crnogoraca tokom prošlosti. Sve do novijega vremena, kada industrijalizacija i moderni oblici življenja i ponašanja neminovno potiskuju staro, Crnogorci su se, što je moguće više naprezali da u svojoj garderobi, pogotovo za udavače i mladoženje, za posebne svečanosti i zabave, imaju što više parčadi svečane crnogorske nošnje. Smatrali su da tijem značajno doprinose sopstvenomu ugledu i značaju. Brojni materijalni dokazi, arhivski izvori i narodna predanja veoma slikovito ukazuju na te oblike ispoljavanja, poštovanja, žrtvovanja itd. U vezi sa narodnom nošnjom jednog od prvorazrednijeh oblika crnogorskoga isticanja, posebitosti i značenja. Posebno su interesantni testamenti, kupoprodajni ugovori i druge isprave u kojima djelovi svečane crnogorske nošnje figuriraju kao veoma značajni predmeti.

U vrijeme teške borbe za opstanak, kada ni domaća radinost nije mogla obezbijediti potrebit materijal za sukneno odijelo, a da se ne govori o svečanoj nošnji, Crnogorci sve više koriste parčad odjeće koju su otimali od Turaka. To je bilo utoliko prihvatljivije jer je moglo biti, i još jedan, dokaz njihovoga junaštva, kao i protivljenje turskijem propisima o odijevanju raje. Kada su imućniji glavari, pa i mitropoliti, počeli da nose djelove te odjeće, oblačenje turskijeh haljetaka uzima veliki zamah, što uveliko objašnjava utiske brojnijeh putopisaca o odijevanju Crnogoraca "na turski način". No, u svojijem škrinjama, kao velje dragocjenosti, Crnogorci su čuvali pojedine djelove svoje nacionalne, tako značajne, svečane nošnje. Tek u vrijeme Petra I i Petra II, kada se ekonomske prilike značajnije poboljšavaju, postepeno se izbacuju turska parčad odjeće, i ponovo prave i kombinuju djelovi svečane i suknene crnogorske nošnje, a na svečanostima, zborovima, svadbama, sahranama, posijelima itd. preovlađuju djelovi svečane nošnje.

Međutijem, posjedovanje svečane nošnje, kako za domaćina kuće, tako i za članove njegove famelje, bila je u oštrom raskoraku sa stvarnijem mogućnostima. Cijene pojedinijeh haljetaka bile su veće od značajnijega dijela imanja koje su posjedovali. Ti raskoraci bili su toliko izraženi da knjaz, kasnije kralj, Nikola pokušava, u nekoliko navrata, da zabrani upotrebu te nošnje, ali u tome samo djelimično uspijeva. To je još jedan od kurioziteta ove teme, koji nije poznat u praksi samostalnijeh država, poglavito ako se ima u vidu njezina veoma znacajna istorijska uloga. Tek kada su moderna tehnologija i racionalizovano mnijenje uzeli maha u Crnoj Gori, uloga i značaj crnogorske svečane nošnje se svodi u ramove folklora i estetskog doživljaja. Njezina istorijska uloga, kao jednog od činilaca mobilizacije u borbi za slobodu, nastavljanje nasljedstva Crnojevića, istosti i istorodnosti, svedena je danas, uglavnom, na nivo muzejskijeh vrijednosti i folklornoga ispoljavanja.

* Po mnijenju dr Radoslava Rotkovića "Crnogorsku narodnu nošnju donijeli su naši pomorci sa Krita (kao i oro, od grčkog xoros). Radi toga je Đurađ Crnojević 1496. došao u Veneciju odijeven svečano ‘a la greca’. Ali to ne znači ni da smo Rimljani, ni Grci"  

Mr Zorica Mrvaljević


Preuzeto iz časopisa Oganj

Hароди средњег вијека, слободни народи посебно, у процесу етногенезе, више или мање значаја придавли су својој ношњи (националној одори). Ношња је била важан сегмент спољашње идентификације. Она је била знак распознавања, оличење националног идентитета, оличење социјалног или друштвеног статуса... Црногорска народна ношња спада у најскупље народне ношње на свијету. Разлози за то леже у златовезу и у коришћењу најквалитетнијих и најскупљих природних материјала. Начин израде прилично је компликован и захтијева посебно знање и врхунску вјештину, као и незаобилазну умјетничку избрушеност израђивача ношње.

Поред свега наведеног, занимљиво је, да је црногорска народна ношња према својој генези, једина ношња на свијету која је за „узор" (модел) узела „званичну"одору своје династичке породице и њене властеле!

Црногорска народна ношња има повијест дугу преко пет вјекова! Настала је, како се основано претпоставља, за вријеме владавине црногорске династичке породице Црнојевић тијеком XV вијека. Ношња је, претпоставља се, у почетку била ношња династије Црнојевић и њихове властеле. Академик Радослав Рo тковић сматра да је поријекло црногорске народне ношње са Крита, а да су је у Црну Гору донијели црногорски поморци. Упамћено је, да је 1496. године, приликом посјете Венецији, Ђурђе Црнојевић дошао свечано одјевен: „а la Greca " - што у приличној мјери потврђује тезу академика Рo тковића, да је ношња црногораца имала своју прапостојбину на Криту!

По нестанку династије Црнојевић, дио властеле Црнојевића наставља традицију ношења раскошне црногорске ношње и у новом - новонасталом времену Принципата и Владиката, које је обиљежила константна борба за очување црногорске слободе! Мр Зорица Мрваљевић сматра да ношња Црнојевића „постаје изражен духовни ослонац новога састављања заједнице, самопоистовећења и поисторођавања". Црногорска властела, која је црногорску ношњу сачувала, кроз њу експонирајући свој „изгубљени" друштвени статус, постаје чувар традиције и једано од иницијатора настављање исте, како мр Мрваљевић тврди „у новим и тегобним околностима долази до „војничке демократије" и општецрногорског збора, ђе се потенцира равноправност",тако да новонастала ситуација изједначује сталеже и брише хијерархијске границе, наметнувши тако заједнички систем вриједности у који су били инкорпорирани и кметовски и властелински сегменти организације друштва које је у константном рату и опасности. Црква као правни насљедник династије Црнојевић подстиче општу жељу и тежњу, да се посједује „ношња Црнојевића" и да она у што већој мјери уђе у све црногорске домове! Тако је, једноставно, силом околности, црногорска властелинска ношња постала народна ношња!

У XVI вијеку, југоисточна Европа у цјелини, осим Црне Горе, робује Турској, која је осим својих културолошких норми наметнула и норме облачења које су захтијевале препознатљиву лојалност „раје". Раја је морала носити скромне хаљине, црних и модрих боја, без истицања било каквих детаља. Оштро су забрањивана одијела јарких боја, позлата на одијелима и материјали као што су кадифа и скерлет! Занимљиво је,да је за провокацију сматрано и ношење накривљене капе!

Такав однос турских освајача према свом робљу „натјерао" је Црногорце на инат! То је био још један у низу разлога, да поносни и слободни Црногорци, управо чувањем раскоша и наглашавањем колорита и богатства своје ношње, покажу свој статус, своју слободу и свој пркос тада највећој империјалног сили у Европи! Са више или мање успјеха, Црногорци су успијевали да се „одрже" обучени у складу са традицијом. У недостатку материјала или средстава за њихову куповину, Црногорци су некада комбиновали дијелове црногорске традиционалне ношње са дијеловима које су израђивали од сукна или других сродних материјала! У истом положају била је и бивша властела, дијелећи тако стање опште немаштине у црногорској држави. Ипак се у доброј мјери чинило све што је било могуће, да се «цјелокупна» црногорска народна ношња прикаже на свадбама, сахранама, народним и главарским зборовима, црквеним саборима и сличним манифестацијама, када се кроз ношњу у доброј мјери очитавао и материјални статус власника. Водило се рачуна, да се младожење, а посебно удаваче, опреме са што више «оригиналних», дакле аутентичних квалитетних дјелова - парчадима свечане црногорске ношње. Неријетко је заробљена ношња, коју су Црногорци отимали од Турака, коришћена за израду црногорске ношње. Заробљени дијелови турске ношње некада су јавно ношени као знак пркоса турском непријатељу и као знак личног јунаштва, чак и у непромијењеном облику! Када се у вријеме Петра I и Петра II значајније поправља материјални положај становништва Црне Горе, поново се враћа комбинована сукнена и свечана црногорска ношња, тако да у свакодневном животу преовлађује ношња са више сукнених детаља, а у свечаним приликама експонирају се свечани детаљи ношње.

У вријеме књаза -краља Николе I Петровића, црногорска ношња достигла је у изради толико наглашену раскошност да је вријеђела некада и више од цијелог имања власника ношње, због пријестижа и наглашене потребе експонирања - нарочито свечане ношње и због жртвовања Црногораца до те мјере, да се по сваку цијену куповала свечана ношња из различитих разлога. Књаз - краљ Никола I је у једном периоду чак и забранио такав и толики раскош -у чему само дјеломично успијева. Ношња се и даље носила у свом најраскошнијем издању, што је постао тренд у готово свакој црногорској породици - тренд који реално није било могуће сузбити.

Црногорска ношња је кроз више од пет вијекова свога постојања имала своју генезу, и од оне претпостављене, прве „критске", до данашње, десиле су се приличне промјене. Музејске збирке у доброј мјери прате ту генезу, као и умјетничке слике, бројни описи и етнолога, нарочито у XIX вијеку.

Посебан куриозитет је генеза црногорске ношње у дијаспори. Прва црногорска дијаспора у Пероју у Истри, сачувала је неколико примјерака женске црногорске ношње. Два позната примјерка чувају се у Хрватским музејима и представљају прави етнолошки раритет! Познато је да је приликом једне посјете Истри црногорска принцеза и италијанска краљица Јелена (кћерка црногорског краља Николе I Петровића), супруга италијанског краља Виктора Емануела III Савоја, уприличила један формалан, али врло топао и брижан сусрет са Црногорцима из Пероја, који су је посјетили управо одјевени у црногорској „перојској" народној ношњи!

Генеза црногорске народне ношње, која живи већ више од 5 вијекова, била је динамична. Ношња Црногораца преживјела је бројне модификације, које је некада изазивало стање у друштву и социјална слика Црне Горе , која није увијек била сјајна, као и разни други фактори чији обриси и данас ките и уљепшавају црногорску ношњу. Опсједнути њеном љепотом велики су је опјевавали, а мали јој завидјели. Чувени хрватски сликар Влахо Буковац на својим платнима је пронио црногорску славу и љепоту кроз бројне портрете чланова династичке породице Петровић - Његош и великана Црне Горе тог времена и кроз црногорску ношњу чијој се љепоти дивио и за коју је 1886. године израдио студију, као свједочанство комплексности једне такве народне одреднице

каква је ношња. Његова студија садржи детаљан нацрт свих дјелова ношње као и материјал од кога је израђена и боју у којој се најчешће јавља! Описе црногорске ношње у дијаспори срећемо често. Овом приликом навешћемо један детаљан опис који је дао Радивоје Рашко Денић из Медвеђе, а тиче се изгледа црногорских колониста који су у Горњу Јабланицу почели насељавање још 1879. а завршили 1912. године. Сачувани опис из 1887. године гласи: „Црногорци, људи одјевени са црвеном чојом џамадани, са токама на прсима, на глави црногорске капе са амблемима ХИ. Извезено позлаћеним жицама, доље плаве димије, а на ногама бијеле докољенице, преко средине појас и силав, а за силавом црногорски леворвер, звали су га левор, а поврх свега свитна туњина од фине бијеле чоје." У овом опису ријеч је о Црногорцима који су поглавито били економски исељеници и што се према љепоти и вриједности њихове ношње не може закључити! У вријеме Првог свјетског рата, како пише мр Добросав Ж. Туровић у студији „Горња Јабланица кроз историју", Црногорци (у Горњој Јабланици, прим. аут.) су жељели да имају радионицу црногорског одијела у Медвеђи, али им то власти нијесу дозволиле...

Црногорска народна ношња данас је само фолклорна баштина, али и важан етнолошки и етнографски печат - траг који је немогуће избрисати. Црногорска дијаспора је како видимо дуго била експонент и ризничар црногорског фолклорног блага. Да ли ће то успјети и данашња дијаспора стара близу 60 година, у Војводини нарочито, показаће вријеме које је најбољи судија. До тада с поносом погледајмо у своју ношњу, јер је у њој уткана наша народна душа, наша прошлост и наша будућност - за оне који ће знати читати њене поруке!

Слободан Б. Медојевић


Preuzeto iz Pobjede

ZANATI KOJIH NEMA Prije šezdeset i više godina hroničar je, uz ostalo, pisao da je Podgorica jos mala trgovačka varoš sa dosta zanata. Dolaskom Crnogoraca varoš je mnogo napredovala, kako u trgovini tako i u zanatima. Kao glavni zanati spominju se terzijski, puškarski, zlatarski, obućarski, limarski i drugi. Dva najglavnija zanata, po toj interpretaciji, bili su terzijski i zlatarski. Za terzije se govorilo da nijesu izostajali iza zlatara. Oni su od crvenih, plavih i bijelih čoha - najljepših fabričkih tkanina - izradjivali odijelo izvezeno zlatnim žicama, koje je istovremeno bilo crnogorska narodna nošnja. Ova su odijela stranci rado kupovali u Crnoj Gori i nosili svojim kućama kao primjer preciznog veza i velike vrijednosti. Stranci su se čudili kako to da jedan relativno siromašan svijet nosi tako skupocjenu i lijepu odjeću.
22.IX 80.